Prosvetni glasnik

574

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

веку налазиди јаког одзива у лојединим црквеним редовима и заводима, какав беше колеж језуитски у Риму, где се је наш Бошковић васнитавао. Поред овога требало би имати на уму онај научни правац у философији, који је од доба Декартова лочео све випш освајатн умове на контнненту. Тако исто, треба да нам је разумљива борба око појединих спорних философских питања, као и гледишта, које су иоједини правци модерне Философнје Бошковићева доба заступали. Ово је све нужно да знамо јер се погледи Бошковићеви на овом пољу фнлософијс не могу поредити са оним мало час сиоменутим, шта више може се рећи да у овим питањима он више заузимље еклектичарско гледиште, јер у појединим нитааима, као што је о детерминисаној или индетерминисаној вољи пристаје час уз Локеа час уз Љјбница и др.; или у питањима о дуалнзму између духа и материје час је присталица Декартов, да између душе и тела нема никакве везе или узим.ие разлагање Дајбницово о престабиласаној хармонији, као довољно да се објасни ова привидна веза између ова два света. Но по највише се опажа у његовим концепцијама нека помирљивост између екстремних философских доктрина. Решењем питања о законима дејства сила као и о природи материје на шта је био Бошковић подстакнут већ прецизираним гледиштима појединих представника материјалистичке лхколе: Хобеса, Њутна, Гасендија, Лајбница, Бруна и др. он је као што су н остали философи онога доба хтео да да својим концеицијама о природи и склолу материје универзалан значај; за то га виђамо да у првим својим гледиштима из моралне ФИлосоФије иде да да гласа за поједина научна питања, која су налазила присталица као и противника у чувеним иредставницима материјалистичке школе онога времена. То питиње спорно за које се први нут одлучи да да гласа беше питање о урођеним идејама. 0 овом питању, као и о многим другим питањима, Бошковић је проговорио приликом чувеног списа Стајевог (Дубровчанин, такође члан језуитског реда), на који је Бошковић изнео своје лримедбе, као и лрецизована гледишта у фидософпји . Бошковић овде лристаје уз Локеово гледиште да нема урођених идеја, већ да је наша душа 1а1л11а габа, на којој се преко чула уписују утисци спољне природе, а тако исто и Стај беше бранилац овога тврђења, као и противник Декартовог гледишта, да су нам идеје донекле урођене. Бошковић овде вели да не пристаје никако уз глодипхте о урођеним идејама, и да ако би се и одобрило ово питање ипак се не сме заборавити, да су у нама идејс (представе) створене путем осећања. 0 овоме је писао Бошковић у делу о осећају, (Је ДтзНпШе е! ргтсјрш согрогит. По њему је осећање узрок многнм нашим заблудама. Он полази од гледишта многих метаФизичара, који тврде да су сва својства ствари релативна, ла и она до којих долазимо такнућем (Марковић 670.). Марковић мисли да овде Бошковић има у виду Берклеја и Л.ајбница