Prosvetni glasnik

18

ИРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

Стога сам сдободан изјавити, да ово дело заслужује оправдану преноруку. 17. маја 1903 г. Београд. С одличнин поштовањем Д-р Миливоје Н. Јовановнћ. РеФерат г. Владимира Д. Стојанокића гласи: Гславном Просветиом Савету Главни Просветни Савет ставио ми је у дужност да прегледам „Историјску Педагогику" од г. Петра Десиотовића, бившег управитеља УЧитељске Школе у Алексинцу, и да Савету реФерујем о том да ли се она може употребљавати као уџбеник у мушким и женским учитељским школама и да ли се може препоручити за књижннде народнпх и средљпх ткола. Ја сам извршио ту дужвост и част мп је поднети Савету своје мишљеље. Дело је печатано на обичној осмипи у обиму од I—XIV и 471 стране. Цела му је садржина подељена на пет делова: Предговор са Литературом и Прегледом од I до XIV стране, приступ од 1—6 стране, први део: Историјска педагогика старога века од 7—83 стране, други део: Историјска иедагогика средњега века од 83.—146. и трећи део: Историјска педагогика новога века од 146 до 471 стране. Оно је намењено учитељима и учитељицама српских народних школа. Зато је и овако опширно и отуда је, без сумње, писац и дао себи већу слободу у изразу. Са те стране могло би му се опростити што је у њега унео и велики део градива из културне историје, које би требало да изостане из оваког дела. Историјска педагогика — треба да издвоји васпитање из свега оног што чини културни лшвот једног народа и времена, на њега да нам покаже пратећи му развитак из прошлости до у саму садашњост. У предговору г. писац вели да је у књизи „верно износио све што је сама прошлост ове науке истицала јаче на видело, чувајући се да ником не намеће ничије мишљење". II добро би било да је г. писац остао до краја доследан овој својој тежњи. Али то није. На понеким местима ипак се истиче мање или више и субјективно мишљење пипгаево. Ово је неподесно нарочито кад књига хоће да је уџбеник. У таквој књизи треба да је изнето васпитање код појединих народа и мисли о васпитању у појединих људи онаки какви су, а ученицима треба оставити да они то процењују самостално према резултатима савремене науке о васпитању, са којима их је упознала системска педагогика. Тако би се и ово педагошко дело одужило том већ познатом педагошком захтеву о саморадњи. Па опет у овом делу има и страна, које га могу ирепоручити за наше школе. Тако: I. И ако је у њему грађа изложена на начин који је за овака дела п у нас познат, а на који је у немачкој литератури велика већина дела ове врсте израђена, опет у сваком мањем одељку видимо да су појмови распоређени онако како их данас излаже системска педагогика. Истина, писац није извео ово начело кроз све делове, али овоме је узрок, без сумње, оскудица у историјским податцима. Него, и овим је грађа добила у прегледности, а ученицима ће бити олакшано да васпитне појмове појединих народа и људи у разним временима оцењују по свом знању, стеченом из системске иедагогике. II. Друга добра ствар у овоме делу јесу одељци о просветним приликама српског народа. 0 овима је у нас до сад врло мало писано, па и то