Prosvetni glasnik

178

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ради важности саме ствари упети у томе, да буде и послушан, и тако да сачува нужну доследност, без које нема васпнтања. Али који — ја не могу да нађем никакву згоднију реч — на своју деду непрестано врчи, тај ако не жели да буде какав деспот, мораће се често да задовољи н тиме, што ће се његове заповести само иовргипо или и никако не вршити. У томе дежи, по мом уверењу, и основ због чега деда од очева обично имају више ресиекта него од матера, које се највише хватају за маленкости, јер деца не могу још да разликују, шта је важно а шта незнатно; она утуве сасвим просто: оцу се мора увек покоравати, код матере пак то не мора да буде. II ово нроизлази као нешто нужно из природе детиње душе, и.ш ако хоћете, из још неразвијеног детињег мозга. Деца су необично иримчива; сваки душевни утисак врши одмах врло јако дејство, али се не држи дуго, него врло брзо начини место некој другој представи. По томе се за децу ноказује у црвом моменту свс од највеЛе важности, у најближем тренутку већ је оиет све заборављено. На трајна дејства може се рачунати само при утисцима једнаке врсте, који се често ионављају или при изванредно јаким катастрофским узбуђењима. С тога се не сме очекивати или захтевати, да једаниут издата заповест важи за дуже време; без стрпљења и нздржљивости ништа се не може постићн код деце. Али с друге стране но треба гледати много и на то, да .ш треба детету још неку топло и нагло исказану жељу испунити и.1и одрећи. Задовољење као и увреда биће увек само од кратког трајања. Ади увек треба бити још одмах из почетка на чисто с тим, шта се хоИе. Ништа није шкодљивије од поступања многих слабих матера, које, без размишљања, детету на његову молбу кажу не! али затим, да би имале мира, попуштају присиљене дечијом неуљудношИу. То значи, не само на силу васиитати р1)аву децу, него изгубити са ресиектом у исто време и љубав; јер деца врло добро осећају, да су не добротом но елабошЛу матера дошда до онога, што су тражила. Ко не може да остане при своме не, тај боље нека каже да, јер не треба се — а најмање са децом — упуштати у борбу, ако победа није сигурна. 1

1 Средства, која деда употребљују да би своју вољу протурила, према њиховии особинама врло су разллчна; а.ш у опште морамо им се дивити, са каквом вештином, што би могло да служи као пример одраслима, она изналазе налине, да најбрже до циља дођу, па било у добром или у злом. Задовољење пролази у час, ако им је испало за руком; у тражењу онога, што им се закрати, неуморна су. С једне стране молбом и улагивањем, које траје више сати, а с друге стране мучењем и плакањем за толико исто, обично умекшају родитеље. Не навшсну ли се деда благовремено на то, да мирно прине једно „не", онда ће она на скоро постати неограничени господари својих сла-