Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

183

код родитеља да нађу прибежишта и потиоре. Праштањем и прпјатељством, које озбиљност и одлучност свакојако не искључују и које се ни у ком случају не могу уиоредити са слабостн, далеко се лакше таква деца доводе до савлађивапа сама себе. Просто са: то ми је одвеп мило! много ће се внше ностићи, но са претњама и казнама, које дете само застрашавају у толико пре, што се при таквом поступању ве.шки део ових суровости саме по себи изравњавају. 1 Никако не треба губити из вида основно правило, да се и у моралном односу не сме випге тражити ни од једног човека, него колико је он у стању да учини. Који хоЛе сувише да иостигне, не иостиже скоро ништа или иротивно. Ја се опомињем уздаха једног четворогодишњег детета: „Ја сам милог Бога толико молио да према менн буде добар, али он не чини то". Од наше децо ми не можемо направити никакве анђеле; та она још нису ни готови људи. Али, кад се једном призна основно правило, да деца своју дужност треба радосно да испуњавају, тада им се не сме и воља за то да уништи; а овај СФект — једва неки други — има свађање; о грдњи не треба ни говорити. Треба једанпут номислити и на соиствено детињство. Да ли сте се ма кад, кад сте били добро изгрђени, одлучили да се поправите? Или. да ли сте нешто другојаче о томе мислили, него: кад %е томе веА бити крај да бих оиет могао наставити! ? Мени су познати случајеви, где су деца на грдњу затварала уши; осећање сажаљења, да се и уши не могу исто тако произвољно затварати као и очи, има свакојако сваки. У природу се не може ништа тако утурити као неиријатна осетљивост, а која се такође наскоро гсзгуби затуиљивањем. Тиме на сваки начпн није казато, да децу због њихове погрешке не треба корети; то треба шта више да буде са одлучношКу, али ииак на такав начнн, да она добију утисак, да се тиме има на уму само њихово добро. Свађање у узбуђепу има даље ту рђаву страну. да се тиме врло лако долази до иретераности и неираведности. Али пре свега с'е8(: 1е ] У кодико неко дете нагиње самосталном мишљењу и вољењу у толико се теже оно привољева некој мотивисаној заповести или забрани. Тако нека заповест, којадолази сиоља ноказује се детињем мозгу као нешто страно, готово ненријатељско и дражи га на одбрану или опозидију. Спољашњим присиљавањем само ће се ретко представке и тежње дечје моћи забашурити, највише биће само аотиснуте на страну. Докле бп се под обичним околностима тако покретан дух детета окренуо опет другим иредметима, дотле забрана неарестано дражи његов мозак и не оставља га, да се умири. Излаз из ове борбе не може битн сумњив. Раннје или доцннје ирирода дечја преовладаће и ослободиће се теретног иритиска. Дакле што је требало да буде спречено изводи се забраном баш кад треба. Али као што у месу неко страно тело може бити уклоњено само сажижањем, неће се овај процее моћн одиграти бескорисно за дете, сасвим независно од конфликта, који из његове непослушности мора да резултира