Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

157

та врста најамништва, али би бидо врло чудно да га је само у њој 'било и вероватно је да га је, у исто време, било и по другим градовима. Роиство, себарство, колонство била су три средства којима су богаташи располагали да се извуку од пољског рада, а да не штете своје интересе. II кад би седели скргатених руку, они су били сигурни тиме да њихове земље неће остати непродуктивне и да ће они свакојако извући нормални приход. Предрасуда недостојности рада почела се развијати, чим је рад био предан ропским или најамничким рукама и неосетно су се навикли да тај терет остављају нижим класама. Више су волели да се посвећују узвишеиијим занимањима рата и политике и ништа не радити био је знак племенитости. Кад су философи потоњих столећа тако енергично говорили о добитима доколице они су били само одјек старог појимања. Они су покушали да то утврде моралним разлозима; они су тврдили да је доколица преко потребна човеку да би усавршио своју природу и да би се веж.бао у врлини; али клица њихових доктрина, ако не њихових аргумената, пада у аристократско доба. Један несник који као да је писао у VIII или у VII столећу пре Христа, Хезиод, износи нам осећања малих поседника у Беотији. У бро.ју оних који су имали мало воље за рад био јелтњегов брат Персес, који је више волео да се скита, да се задужује, да се парничи, па и да проси, него да ради. Што се тиче њега, он је био са свим друкчијег карактера. То је био сељак, лаком на добит, вредан у нослу, тптедљив и себичан. Нико није јаче осудио нерад од њега. „Беспосленог човека, вели он, грозе се подједнако и богови и људи; то је тај инсекат без жаоке, тај трут ко.ји се гоји мирно од рада ичела". Он не сматра рад као привлачну ствар, него као преку потрсбу: ,Да нам богови нису сакрили средства живота, човек би могао нагомилати за дан толико да би се могао хранити читаву годину и оставитл у штали своје волове и своје мазге. Али божанство је друкчије одредило. Оно је хтело да глад буде нераздвојна друга лености и да би сеглад избегла, ми смо осуђени да се непрестано мучимо". У очима Хезиода рад није само заштита од беде, него је он и срество да се стече незанисност и сигурност. Он је живео иод врло угњетачком владом, кад ништа није штитило нижу класу од неправди великаша. Он је мало рачунао на небеску освету за земаљске неправде; он је више веровао гарантијама које даје богаство. Њиме се он надао да поправи своје материјално стање и свој друштвени подожај. Ми имамо овде једног човека који не сагиње стрпљиво главу под јарам и сувише тежак да би га се могао отрести, него један слободан дух кога патња побуђује нарадњу, који хоће да се уздигне самим собом и који очекује све од свог рада. Еад су те тежње биле тада опште у Грчкој, појмљиво је да ниже класе нису имале прилике да се обогате. Земљорад им није за то давао срества, а својина земљишта била им је скоро недоступна. Веза скоро