Prosvetni glasnik

156

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

удазим у ту препирку. Наводим само то да је слугу било само онде где је била моћна аристократија; изгледа да их је она створида и да их је за себе створила. Њих је било у Лаконији, у Месенији, у Арголиди, у Сикиону, у Крети, у Тесалији, и на другим местима под разним именима и са разним карактерима. Ово су нрте које су заједничке свима. Стање слуге било јенешто срсдње између слободе и ропства. Ту је био човек кога његов господар није могао продати у туђину и који није могао напуштати земљиште за које је био везан. Он је имао породицу, и ако није могао имати земљишта, он је могао имати покретна добра, на и стоку. Закон је штитио његову личност, осим можда у Спарти, где су се необично бојали њиховог непокорног духа. Настањен наследно на зсмљишту које није бидо његово, он је био нриморан да плаћа сталне дажбине, које су биде не само у сразмерном делу жита, него и у стално одређеној кодичики жита, вина и зејтина. Отуд је долазидо да што је жетва бида обилнија, и сам је Себар више добијао. Тако није бивало ретко да су Хелоти у Лаконији имали уштеда; око средине III стодећа, пре Христа шест хиљада Хелота бидисуустању да одмах испдате откуп ■за своје ослобођење. Свуда где је себарство било уведено, оно је давало слободна времена грађанину. Рад себра давао му је бар оно што му је било нотребно, а изведене су биле све опрезне мере да му земља никад не измакне из шака. Тако заштићен од рада за живот, он није имао више да се боји последица нерада, те није било никакве незгоде да му се, као у Спарти, забрани сваки рад. У Атици су прибегли друкчијем поступку. У тој земљи земљиште је у VII стодећу било све заузето од богаташа, који су експдоатацију његову поверавали пелатима. Ово нису били робови, па ни себри, него слободни људи, који су обрађивали туђу земљу по уговору добровољно иотписаном. Они су давали господару пет шестина од рода, а за себе су задржавали само једну шестину. Тешко је веровати да је део тих колона био тако мали; али осим Формалне сведоџбе Аристотелове о томе, ми знамо да и данас још постоји слична тариФа код Арабљана у Алгиру. Стање тих најамника било је очевидно врло тешко. Кад је жетва бида рђава, њима је бидо немогућно да пдате ренту, те су били нриморавани више пута да узимају у напред, са чега нису могди увек илаћати свој дуг. У том случају поверидац је имао ираво да одведе свога дужника у своју кућу и да га осуди да ради за његов рачун, до год не би све исплатио, а могао га је и продати странцима као роба. Из песама Солонових види се да то није била гола претња. Народ је видео само један лек том зду, а то је био деоба земаља. Законодавац није ишао тако далеко; он се ограничио да диквидира прошдост тоталним укинућем дугова, а за у будуће забранио је зајмодавцима да осигуравају себе личношћу дужника. Атика је једина грчка земља у којој се види