Prosvetni glasnik

н к .1 к ш ц к

449

развитак школске деце врло опаснп утицај. Прегледање ученива треба да изврши према инструкцији лекара за упше болести сам разредни учитељ н да оне, које пронађе, да тешко чују, преда лекару на даље испитивање и лечење. У шестој секцији говорио је Френдел из Штолпа о помоћним школама за тупоглаву децу. Да би се могли испунити онж велики захтеви, који се од ових школа очекују потребно је пре свега, да ове школе буду независне и самосталне, да буду јавне, држава да настојава, да сва деца, којо.ј су ове школе намењене, силом у њих ићи морају и да пре навршене шеснаесте године ни на који начин не смеју школу прекидати или прекинути. Говорник вели даље да су за оваке помоћне школе потребни нарочити за тај позив, темељно и стручно, изображени учитељи, јер се од њих тражи да умно кржлаву децу одгоје, а за то треба нарочитих и педагошких и научних мера и средстава. ПТто се тиче питања о преоптерећивању ученика, говорио је нроФесор Брит из Хамбурга. Њему изгледа да захтеви школских хигијеничара у том погледу сувише далеко иду. Сужавање наставног плапа у вишим школама нзгледа му да је неоправдано, па према томе и непотребно. Да ли су ученици наставним градивом преоптерећени није још доказано, па према томе и само расправљање о преоптерећењу оснива се на једном голом питању, које никако још није претресено, а не на утврђеној чињеници. Говорник мисли, да су интернационални споразуми у погледу сужавања и сма.њивања научног материјала потпуно искључени и сасвим немогући. И др. Хергел из Аусига потпомаже разлоге Бритове, јер преоптерећење ученика ни из близа није у тој мери и тако страшно, као што многи чланови конгреске секције хоће силом а без разлога и доказа да утврде. Ако се баш и чини на први мах, да је по неки ученик школским материјалом преоптерећен, то томе није толико школа крива колико: породица и живот. Дру. Хелеру из Беча даје један конкретни, врло жалостан случај повода, да опширно говорн о томе, како су деца често изложена неисказаној онасности, ако се надзор над њима повери таквим лицима, која инклинирају неким болестима или су морално деФектна. Васпитачн у имућним породицама постали су у неку руку, нека педагошка „велика сила" а само због немарности, нехатности и небриге родитеља управо матера, које из дана у дан све већу немогућност показују, да своју децу под личним надзором одгајују, што је врло жалостан знак социјалне дегенерације. Говорник наставља даље, како су у најновије време продрли у јавност врло жалосни случајеви, који захтевају, да се много више пажње и надзора поклони приликом избора, а исго тако и кроз цело време њиховог активног деловања приватним учитељима и инструкторима обојег пола. Туберкулоза и сифилис не могу се ни на који начин измирити са негом и васпитањем, нервозитет доводи до перверзитета особито у нолном животу, и није тако велика реткост да се деца у рукама первезитету наклоњених васпитача обојег пола морално сасвим искваре. На педагоге, који воле децу да бију треба нарочиту пажњу обратити. јер међу њима има много таквих, који су наклоњени садизму. Телесну казну не сме нико дозволити. Оне, који болују од епилепсије не треба узимати за учитеље и васпитаче, јер епилептик има рђава својства карактера, која штетно утичу на душу неразвијеног детета. У сваком пак елучају тако завршује говорник — треба будним оком надзиравати рад јавних, а особито приватнпх учитеља, васпитача и свију оних, који могу да утичу на душевни развпхак дечји.