Prosvetni glasnik

412

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

еам организам захтева. Кад дете не иде у школу, оно ове потребе не осећа преко дана често и посде неколико часова; а кад пође у шкоду, оно се помало тако навикне на подмиривање ових потреба да после сваких 3 / 4 часа трчи да их задовољи. Ради оваке деде можда не би ирекиди ни били потребни. Али код многе деде ова се потреба у истини појављује одмах после првога часа, једно зато што многа од њих доручкују више суву храну, а друга опет о доручку унесу у себе доста течности. Да се не би овакој деди за дуже време ускратило задовољавање ових потреба, што би по њихово здравље било штетно, ту су прекиди који таман трају толико, да се поред осталога могу и оне подмирити. Прекиди су најзад добри и по самога наставника. Прави наставник, који ради по свима захтевима данашње науке о васпитању, ради са удвострученом пажњом. С једне сгране он у сваком тренутку пази на себе и гледа да ли му је сваки и најмањи поступак одмерен према највишем васпитном смеру, а с друге пази тако исто и на све своје ученике. Та је пажња тако јака, да се он и после 3 / 4 часа таког рада осећа већ прилично заморен и духовно и физички . У толико би му било теже из држати такав непрекидан рад од 2—3 часа. Прекидима међутим тај умор ишчезне; подобност за рад оиет се поврати и он је кадар после тога да са истом иажњом продужи свој наставнички носао. Овом поновном свежином и подобношћу, којом наставник предузима даље свој рад, накнађава се оно време изгубљено прекидом. II ако сваки из свога искуства иознаје вредност одмора, опет је експериментална педагогика тражила да њену вредност утврди мерењем. Тако је доказано да је одмор код ученика од велике вредности за радну подобност. Где се пре одмора показивао умор, отпочињаше после довољног одмора рад без икакве сметње. Шта више доказано је да је подобност за рад иосле одмора већа него пре. Али, баш и да се одморима не постизава већа подобиост, оиет им треба обратити већу пажњу. Често ревносни наставници мисле да се прекидима, одређеним за одмор, узалуд само траћи време, за које би се могло много урадити. Алн то је очевидно погрешно. Ако су прекиди тако удешени, да се њима уклања умор произведен претходним радом, онда се они не могу никако сматрати као губитак, јер птто се тада изгуби у времену за наетавни посао, то се добија у еластичности и духовној енергији која се после оваких одмора корисно осећа у самом раду. Али опет ваља се чувати и од сувишног прецењивања ових прекида. Чесго се мисли да ови лрекиди враћају ученицима нотпуно ону првобитну свежину, коју су имали у почетку рада, али то није. Увек и после ових прекида остаје известан део умора с којим дух отпочиње нов рад другог часа. Отуда сваког следећег часа упоредо расте и умор. Колики је остатак умора после сваког прекида и како он даље расте у наредним часовима данас још није ближе одређено. Али он је ту.