Prosvetni glasnik

28

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИЕ

извесне снаге, брзо изгубе вољу за даље редовно вежбање. Ово бива од прекомернога нанрезања уз слабију храну и неуредан живот. Међутим се грађанска омладнна највише граби за ову атлетску гимнастику. Кад смо у Параћину (1897) основали гимнастичко друштво, морао сам добро пазити да се млађи чланови вежбају поступно и да уредно живе. Особито сам морао још пазити на своје ученике из гимназије и крити од њих тегове, јер је за њих ова гимнастика необично привлачна: и најмањи ученик прихвата се за терете два пута од себе теже! Да се у нас ова гимнастика није неговала иравилно доказ је та истина: што имамо врло мало љубитеља (аматера) тешке атлетике. После неколикогодишњега, претеранога напрезања, многи су наши гимнастичари напустили не само атлетску , него и сваку другу гимнастику... С тога гимнастика слабо хвата корена у омладине, јер не види примера од старијих. На једној слици Паје Јовановића приказује нам се како деда учи унука мачевању, а око њих се виде многа радознала лица која са живим учешћем прате ову иросту науку, ову дирљиву слику... Ова је слика веома поучна за нас, као год и она у Горском Вијениу: „С унучађу ђедови играју..." Као што је Архимед казао: „Дајте ми тачку ослонца, па ћу вам померити свет" — тако и наша омладина можедарече: „Дајте нам арнмер ви старији , па ћете видети шта може омладина." * Као наш најстарији љубитељ (аматер) гимнастике, који се преко тридесет година без прекида вежба у разним врстама шведске гимнастике, лаке и тешке атлетике, заслужује да се номене Др. Драгиша СтанојевиЛ. А кад се и у нас покрене лист за гимнастику, онда ћемо тек бити тачно обавештени и о броју наших осталих гимнастичара; о начину њихова живота; о врстама њихових радова и о успесима, које су постигли. Само на тај начин познаће и наши гпири кругови да је тајна задобивања телесне снаге и одржања здравља у редовном телесном вежбању, у простој храни и у уредном животу, а не у некаквој змајевитости и аловитости понеких људи, као што то прост свет верује. V Гимнастика у школи Сви образовани људи, нарочито наставници, истичу данас потребу телеснога кретања, и сваки је свестан те потребе; о њој се пишу чланци и расправе, али као да се на томе и остаје. Та се потреба у нас још подмирује — на хартији. Да се та потреба отпочне и у нас подмиривати — стоји до школе, или боље рећи до добре воље самих наставника. Данас се у нашим школама гимнастика готово никако и не предаје. Обични су изговори да се нема спремних наставника, или да