Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

29

се нема потребних гимнастнчких справа и удесних вежбаоница. И нека је све тако, па опет за то гимнастике може бити. Зна се за многа, данас свршена људска дела, да су бил.а у иочетку сићушна, врло често смешна, а каткад и невероватна. Главно је: почети из све снаге, с љу<5ављу, и с пожртвовањем, и успеха мора бити. Све што .је добро и корисно — мора бити мучно и тешко. Данас је свакоме јасно да је иаш Вук био на правом путу, када је отворио рат за српски језик, али колико је н>их онда било у за н>? И шта би било од деле те борбе да је Вук у њој попустио, да није снажно и високо држао заставу у најодсуднијем часу, када се битка била на живот и на смрт?! То данас морају да чине српска школа и српски наставник, кад је реч о лдрављу народнога подмлатка; да забораве на све препреке, и да чврсто иду томе диљу: да школска омладина буде најире телесно здрава и снажна. Из својега искуства знам да се у нас о гимнастиди мисли најпре као о званичној рстанови, и ако нема нарочитих наставника и справа, онда нема ни гимнастике. Схвати ли се гимнастика као просто подмирење насушне аотребе телеснога кретања и иромене рада, онда ће се видети да ње може бити — свуда и свагда. Веома је то просто и јасно да детету треба дати што више кретања, чистога ваздуха, сјајнога сунда. А кад се зна да и одраслима то исто треба, онда је лако закључити: да ту потребу могу подмиривати заједно, у друштву, људи и деца, ђаци и наставници. А како у нас ту потребу подмирују и једни и други? Сваки за себе: како ко зна! Деца траже своја игралишта, на којима се не играју увек онако како то после причају својим родитељима и наставницима; наетавници и родитељи или налазе забаве у клубовима и т. д,, или излазе у шетњу еами. На,ставници шетају после часова на једну страну, а ученици на другу; и једни и други изишли су да се мало разгале, да се после дисања школске прашине освеже, да се после многога седења прођу по пољу и по шуми... А зар то не бл могло бити у друштву, па да буде за одрасле веселије, а за децу оз_биљније, обузданије?... Благотворни утицај једних на друге одмах се опажа, када су и једни и други у једном друштву, у заједничкој игри: одраслији примају од младића ону свежину, која је само младости својствена, а мдађи уза старије постају озбиљнији, удешавају своје понашање да им буде уљудније, и навикавају се мало по мало да буду људи с иростим и здравим ирохтевима. Само на тај начин — честим дружењем и узајамним утицањем — познаће се међу собом мдађи и [ старији нараштај, те неће бити више оне проваде која у нас одваја једне од других. Наша народна пословица вели да деца чине оно што виде од оца. Та би се пословица могла пренети и на школу: ученици чине оно што виде од својих наставника. И шта је идеал ученику, који види својега наставника само у школи и у кавани? Врло прост: кад порасте, кад постане свој госиодар, да и он чини овако исто: да