Prosvetni glasnik

204

ПРОСВЕТНП ГЛАСННК

Ражљути се Милош Вопновић: „Уетан' море, бијело Латинче! „На тебе су побоље хаљпне, „С тебе ћу их на себе обући". Тад Латинче на ноге иоскочн, Пак посједе помамна дората Одмах оде пољем разиграваг, Милош њему стаде на биљези, Баци коиље бијело Латинче На Милоша у ирси јуначке; Милош држи златна шестоаерца, На њега је коиље дочскао, Пребио га на три половине. Вели њему бијело Латинче; „Чекај мало, црни Бугарине „Лоше су ми копље подметнули, „Док отидем, да копље проијеним". Ал' повика Милош Вопновић: „Отани мало, бијело Латинче! , Мило би ти било побјегнутп". Пак поћера по иољу Латинче, Доћера га до Леђанских врата, Ал' Леђанска врата затворена; Пусти коиље Милош ВоиновиИ, Тс ирикова бијело Латинче, Прикова га за Леђанска\ врата. Носде ОБОга јунаштва ваљало је нрескочити три коња витеза и нањима три пламена мача: „врхови им небу окренути". И кад дар кори Мнлоша што не скине „Бугар-кабаницу" — он одговара цару оне знамените речи: „Сједи, царе, иак пиј рујно вино, „Не брпнн се мојом кабаницом; „Ако буде срце у јунаку, „Кабаница неће ништа смести: „Којој овци своје руно смета „Онде није ни овце ни руна и . Кад је дошао до добријех коња, проговара својему кулашу: „Чекај мене у седдо, кулашу", А он прође с оне друге стране, Заигра се иреко иоља равна, И прескочи три коња витеза И на њима три иламена мача, Устави се на својем кулашу. Пошто је још устрељена кроз прстен јабука, ваљало је познати Роксанду ђевојку. Али Тодор везир изјављује да то не може учшшти, јер су му девојку по мраку извели били, те је није ни видео. Цар пада у очајање: