Prosvetni glasnik

ВДУКЛ И 1ТАСТАВА

205

„Јао мене до Бога милога! т Надмудрисмо и надјуначисмо. „Пагс нам оста цура на срамогу!" Милога се и овде налази у невољи својему ујаку и пита може ли ои ићи да иозна Рокешду. Алп ујак сумња у Милогаеву подобност за то, и вели му: „Јест слободно, моје драго д'јете! ,,Ал' је јадно у те иоуздање; „Еако ћеш ти познати ђевојку, „Кад је нигда нп виђео ниси?" Ал' говори Милош Воиновић: „Не брини се, царе господине! „Кад ја бејах у Шари нланини „Код оваца дванаест хиљада, „За ноћ буде по триста јањаца „Ја сам свако по овци познав'о; „Роксанду ћу ио браћи познати". Еад је и то постигао, остало му је још да погуби Балачка војводу. Носле извршене витегаке дужносги јавља се при растанку цару као његов рођак. „Па ти си ми дпјете Милошу ! ,Па ти си ми мој мили нећаче ! „Благо мајци, која те родила, „И ујаку који те имаде! „Зангго мн се од прије не кажеш? „Него сам те путем намучио „И конаком и глади н жеђу". Тешко свуда своме без својега! НајнеобичниЈе је у целој овој несми како Милога вргаи један носао у којем оружје и телесна снага немају никаква учешћа. За познање по поређењу сестре с браћом потребне су са свим друкчије подобности, него што су телесна снага и хитрина; потребна је н хитрина умна, подобност дубокога посматрања (ннтуиција), а у витеза је и тога било. Није то случајно гато бага витезови одговарају на ова Сфинксова питања, и без мача дреше Гордијев чвор. Тако: Марко казује на коме је царство; Обилић светује Лазара какву цркву треба да зида; а овде, опет витез, Милош Воиновић, иознаје Роксанду девојку! Његово телесно око, које стреља „кроз ирстен јабуку" постаје и умно, када треба загледати у душу човечју и познати њене најскривеније кутиће... Такви витезови внде и даље и дубље него обични људи. Па онда још, у овом случају, и Милошева младост, па његова лепота; његово сјајно одело и још сјајнија му витешка дела о којима већ цео Леђан прича: све то заједно била је она неодољива сила (сугестија), пред којол су задивљене девојке заборавиле своју дужност лагања и иретварања, на су, несвесно, „обје крајње средњу погледале" — а то је Милошу било доста.