Prosvetni glasnik

НАУКА И НАОТАВА

бити и добар бадач из трке; ко радо бада омашке неће тако ието добро бацати с рамена. Али и ако бацач има више накдоности к једној или двема врстама бацања, ипак је потребно да се подједнако вежба у свима овим врстама, јер ће се тако моћи дуже вежбати, а да не осети досаде. Ко је у младости учествовао у овим играма, зна све ово по себи. II ако сам у бацању камена с места био међу првима — нисам могао никад постићи тај успех и из трке. За мојега ђаковања најбољи је бацач из трке био Нешо ЗековиЛ, Црногорад: али само из трке. Међу нашим друговима на Велико.ј Школи одликовали су се бацањем камена и скакањем: Милан Обућина, техничар; Коста Борисављевић. правник; Л.ука Лазаревић и Сава Антоновић, слушаоци историско-Филолошког одсека, ја сам се с њима могао мерити тек у трећој години ђаковања на Великој Школи, о чем се говори на другом месту у овој књизи. Као најбољи бацач камена (из трке — омашке) у то доба био је, у целој Србији, млади чиновник (потоњи окружни начелник) Јоксим Јоксимови%. Утакмица у бацању камена веома је жива Два добра бацача боре се о првенство с необичном жестином, п напрежу се до крајњих граница своје снаге. Да наведем један такав пример из моје младости. Године 1884. био сам предавач у Јагодини. 0 великом школском одмору дођем тазбини у Чачак, где сам био оставио успомену доброга бацача камена. У то време био је ту са службом Илија Филиповић, телеграФиста, родом из Црне Горе, врло добар бацач камена, нарочито из трке, а тако исто и скакач. Једва је чекао да дођем. Ирвих дана по мојем доласку нађемо се, и у школском дворишту започнемо утакмицу. Око нас се скупило прилично света, и ако је био радни дан. Гадозналост у наших гледалаца била је толико исто велика, колико и наше супарништво на огледу. Најпре смо се бацали лакога камена из трке, и ту Илија оста иобедилац. Али кад узесмо тежи камен (од 2030 кг.), и отпочесмо бацање с места — Илија остаде испод моје белеге за једну шаку. После неколико узалудних покушаја да ме достигне, Илија признаде да не може даље, и — смути се. Био је веома узбуђен. За тим пређосмо на скакање с места. Кад год ме је Илија доскочио, ја сам одмицао од белеге по један прст. На једанпут Илија престаде скакати. Окупише га гледаоци да скаче и даље, кад је тако мала разлика, Илија их тужно погледа, па рече: „Не познајете ви јогунице! Ако га доскочим — он ће још стопу даље!" Опазио је Илија да ја још нисам близу своје најдаље мере. (Тада сам скакао једанаест стопа с места без камења у рукама, а с камењем — дванаест, што износи нешто више од три метра). После ове утакмице Илија се изгуби: остави нас и оде. Кад је ирошло неколико дана Илија се био већ стишао, па кад се нађосмо и поведосмо реч о камену и скоку, рећићеми: „Ви не знате, господине, шта сте учинили са мном: три дана нисам љуцки ни јео ни пио!. .