Prosvetni glasnik

наука и наотава

335

поручује ову нашу народну гимнастику јесте лако набављање прибора за њу 1 : неколико разних каменова по облику и по терету. мало простора — и то је све! 2. Скака&е II ово је веома распрострта и омиљена народна римнастика. Она долази или сама или после бацања камена, те тако изазива јачу радњу оних мишића који су при бадању мање радили. Најбоља особина ове гимнастике јесте: што се може вршити свуда. Наши сељани кад су на доколици, а немају чиме другим прекратити време, обично се забављају овом гимнастиком, за коју не треба никаквих справа, до мало простора. Ученици између часова врше је у самој учионици, ако им се то забрањује чинити у дворишту. Рђава особина нашему скакању јесте: што се скакач дочекује на псте, а не на прсте, што на тврдом земљитпту може имати злих последица. 0 разним начинима наптега скакања било је говора у ранијим одељцима ове књиге, уз приказ скакања по туђинским нпчннима. Али се и ова врста гимнастике може у распаљених утакмичара обрнути у опасну игру. 0 томе нам прича Вук Врчевић оиисујући начин скакања, који се зове Самоскока иреко ножа: „Скупи се играч чучке, те догна кољена унрав до зуба, босоног, иа се ухвати објема рукама за палце од нога, а иред њим му пруже го нож јатаган с оштрим узгор, па овако скуиљен и држе&и се за иалце од нога ирескачи иреко гола ножа У Студеници су ми причали да је необично много скакао учитељ Дионисије Ковачевић ( Ћуне ). Он је и међу својим друговима у београдској богословији био један од најбољих гимнастичара. Од свих школа у Београду у то је доба највише богословија неговала гимнастику и јуначке игре. Дионисије је на један особити начин мамио сеоске момке на скакање. Ископао је у школском дворишту дубоку и дугачку рупу, па навратио поток, те је до врха напунио водом. Рупа је толико била дугачка, колико је учитељ могао прескочити, а да се не омакне у воду. Дугим вежбањем свикао је био да тачно стане на ивицу од прве обале, и да се дохвати супротне обале толико, колико да се ивица не оброни. Али тако нису могли чинити ни најбољи скакачи, који се нису вежбали, јер им је незгодно било у трчању одмерити бакву иред баром. Отуда је и било смешних призора. Ретко би ко и покушао да скаче, да учитељ није први прескакао и на супротној обали полагао дукат за онога, који то исто учини. Била је погодба да скакач положи цванцик, па ако прескочи, носи оба улога, а ако падне у бару, губи цванцик. Најбољи момци прилазе, мере даљину, и огледају на суху, хоће ли моћи исту даљину нрескочити. Кад се сврше сви могућни огледи, јавља се просветни гласник, II. књ., 3. св., 1904. 23