Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

417

На првом месту ту су други уџбеници, ако их има. Ни у старијим разредима, а опде још мање, не треба никад донустити, да се с ученшџша не прочита из уџбеника оно о чему је предавано. На овај начин уџбеник ће бити помоћник Читанди и само тако и има смисла да они постоЈе у основној гаколи. Стане ли се пак просто задавати из њих носле усмене наставе, или, што је још горе, стану ли они замењивати и саму усмену наставу, онда су они проклество за школу и њих треба избадити. Сваки уџбепик треба да буде кратак, јасан, лак, забаван и примамљив и да не садржи ништа тегако и ново чега није бнло у усменој пастави. После уџбеника учит-ељ можо поступно покушавати и с другим лакгаим и забавнијим књижидама за деду. У овом разреду доста је само заинтересовати деду за ову лектиру и каткад покугаати да се понешто и из тих књижида прочита у школи. Нек деда сама увиде, да она сем Читанке могу читати и све друге књиге само ако пазе добро, па је учињено све. А ово ће бити без по муке, ако само учитељ одмах у почетку одвикне децу од штетнога срицања и упути их да одмах тачно и течно шчитавају сваку реч на коју наиђу и да мисле на оно што читају. III II и с а њ е 1. О писању у опште Са читањем стоји у тесној вези и писање. Управо то двоје је лице и наличје једне исте ствари. То су две половине, од целине, која се зове нисменост. Нити има читања без иисања, нити писања може бити без читања. Кад читамо, ми преко написаних (или наштампаних) слова долазимо до оних мисли што су њима занисане; а кад пишемо ми казујемо своје миели другоме. Отуда је ова.ј други посао у неку руку простији и лакши. — Али v деце још нема мисли! рећи ће неко. Ако мислите високе, филозофскс , апстрактне мисли, које обично зрели људи стављају у књиге, опда их доиста у деце јога нема, нити их треба тражити. До тих мисли дете тек треба да дођо и онда их и може стављати на хартију. Дотле пак дете треба и да мисли оним мислима, које одговарају његовом добу, и њих да сгавља на хартију. И идеал или крајњи циљ ове наставе би био: да дете могне тачно и нравилно ставити своје мисли на хартид. Ово „нравилно" дели се на двоје: нравилно но правопису и правилно по краснопису. До правописа се долази поступно, с изучавањем језика свога, а с лепим писањем треба и мора се отпочети одмах. Управо, лепо писање, правилан облик слова ваља да буде основа од које ће се почети добра писменост. Њој цросветии гласник, i. кн>. 4. св., 41905. '28