Prosvetni glasnik

28"

НАУКА И НАСТАВА

419

своја слопа поправљаЈу, доправљају и подебљавају где треба, само да им изиђу што депша. Јер, зар се и нама одрасдима песто пута не јави потреба да које елово поправимо и дотерамо, те да буде депше и читкије? А како ди ће тек дете, чија рука сад ночиње овај рад, погодити прави и најлепши облик слова првим потезом! С тога ја мислим, да претерују они учитељи, који не допуштају деди да своја сдова дотерују и удепшавају. Сетимо се само да је нисање цртање сдова (јер је оно из цртања и постадо), па Кемо и сами увидети потребу, да почетник мора своје прве потезе дотеривати те да испадну што депши. Цеда је истина, да на крају треба дотерати дотде, да сдова испадају како ваља одмах испод првог потеза; ади, запамтимо, на крају, а између краја и почетка ведика је раздика. Код ведиких сдова ваља деци барем укратко казати и где се пишу. Ово није много тешко учинити и у првом разреду, а још мање је тешко овде, где је унесено и програмом 1 .

1 Чудповато је, да у нае многи мисле, да је ово веома тешва ствар за деду

I разреда! У »Буквар,« којн је 1903 године на расиисани стечај био доднесен Министарству Дросвете у Београду под псевдонимом »Развитак/ билаје, сасвим оправдано, унесена и разрађена у читању и употреба великих сдова, онда кад је дошао ред на њих. Четири реФерента нашда су у томе тешка »граматичка правида« и замерила су што су за то наведена »имена предмета дедп непознатих нпр. Београд, Крагујевад, Медвеђа, Грабовад, Пданинида, Дунав, Сава, Морава итд.« Као да ће ови »предмети« сада, у другом разреду, деди бити »познати« и као да они и морају бити познати, кад им се само имена помињу! По тој логиди и реч Бог се деди не би смела поменути пре но што познају „сам предмет." Тако исто ни име владара земаљскога, пи име Отаџбине своје не би се смело употребити пре но што се деда упознају с њима. А куда нас овака логика води, сетимо се само, да по њој не бисмо смели ни пређашње владаре и јунаке и ниједну историјску лидност да поменемо пред децом, јер их никад неће ни видети! РеФеренти ће се овде бранити па ће рећи, да их деца не морају ни видети, него ће учити о њима. Сасвим тако. И сад тек могу видети колико је тешка њихова горња замерка. Јерћедеца, исто тако, доцније учити и о Београду, и о Сави, и о Дунаву, и о Морави ... а овде чу.ју само имена њихова. И сетимо се само, колико и колико имена ми одрасли чујемо и научимо пре но што смо познали „сам предмет," који она казују!... И нети ре®еренаткоји је поднео засебан реферат, вели, да је писац „нрећерао," јер „та ортографска правила немају места у Вуквару." У Буквару, вели он, не сме бити никакве граматике!"... У својој пракси, радећи у нрвом разреду више година, ја сам стекао уверење, да ово нити је немогућно, ни одвише тешко, ако га само учитељ изводи систематски и из примера. А ако би му у томе још и Буквар ишао на руку и иомагао, онда би било још лакше. То сам изнео и у поменутом своме „Раду у I разреду." На овоје г. Љ. Дотић, у „оцени" својој, којаје штампана у „Школском Одјеку" 1902 (и поводом које се после изродио међу нама дужи спор о неким начелним стварима) рекао готово истим овим речима, да сам ја овде „прекардашио!... Па при свем том ја опет морам да тврдим, да ово не само није тешко и немогућно, него да је и аотребно и логичпо, кад деда изуче да тхишу велика слова, да чују и сазнају и то где или кад се она пишу. То тврди и горњи пети референат, кад вели: „То је добро и то чине сви добри учитељи." Па онда зашто да им Буквар не номогне!...