Prosvetni glasnik

118

просветни гласник

да буде наставак оне историје из првих издања Задругиних. Мисле ,/1и г.г. КовачсшЉ и Јовановић да своје дело приведу крају или ће то остати онако к.иго сад стоји. Продс •дник г. Љ. Јовановип, одговара најпре на замерке које се односе на извештај, а потом да.је објашњеае зашто се одустало од даљега издавања његове и г. Ковачсвићове Историје. Вели да је оно мало издање Српске Историје, које је спремљено за средње школе, изашло до сада у три издања, и у сваком од тих издања један исти владалац имао је друга имена. У првоме издању он се звао Првослав, у другоме Чедомир, а у трећем Тихомир. КоЈе је баш право име тога владаоца још се ни данас не зна као пгго се но знају ни друге важније ствари и догађаји, нарочито из XI и XII века по Хр. Услед те замршености и несређености које спадају у ово доба, поменуто дело пије се могло продужити, а ко зна хоће ли се уоиште и продужавати. На примедбу Обрадовићеву, да Задруга обрати већу пажњу на издавање научних дела, г. Јовановић је одговорио да ј правилима није предвиђено издавање научних дола више од једног или два дела годишњо, а ссм тога ни већина читалаца није за издавање научних дела, пошто зато ностоје разна научна друштва и задужбине (Академија Наука, Чупићсва и Коларчева Задужбнна, и др.) Г. X. Лилер констатује опадање чланова Књижевне Задруге и моли Управу да томе потражи и нађе лека, ако је могуће. Што сс њега тиче он мисли да се-то само тако може отклоиити, ако се Управа постара да што боље задовољи публику у сваком погледу. Управа се мора постарати да своје скупштине држи на времс, а књиге такође иора издавати на време и бирати међу њима оне, које ће задовољити како образованог тако и необразованог читаоца. И што је наглавније Управа би требала да има људе који ћс стално радити само у Задрузи, а не радити стотину послова, па ни један не свршити како ваља. Писцима, вели, не треба давати хонораре пре него што Унрави предаду готова дела, и они ће онда више водити рачуна, како о себи тако и о Задрузи. Д-р Св. МарковиЛ вели да су се оваки и слични предлози, које је иоменуо г. Лилер, толико пута досад чули на скупштинама Задругиним, али му се чини да Управа иије поклањала довољно пажње ни тим ни другим предлозима, који су долазили од стране разних чланова. У осталом Лилерово мишљоње, да се у народу растури што већи број књига, не може бити остварљиво све донде, док се нс добије већи број читалаца; а кад тога буде, кад се проценат писмености у народу повећа, повећаће се и број оних који ће књиге и сами тражнти. Да се