Prosvetni glasnik

X Р 0 Н И К А

119

опет то иостигно требало би установити какво друштво за народно просвећивањђ, о коме је и раније би'ао ре т 1и; отиртмике треба онако радити како је то н код Француза заведено, век то.ггко година. Г. Љ. ЈовановиК одговара на примедбе ЛилероЈ!; и Марковићеве и ие.тн да се у многим питањима која су овде номеиута слажо са г. Лидером, нарочито у ономо да књиге треба издават ј на времо. Но сваки ће нризнати, вс.ти даље г. Јовановић, да со Управа налази у врло незгодном и тложају кад јој маса читалаца иочно тражити једне књиге, а критичари друге. Задовољтгги и јодно и друге, Унрави је често сасвим немогуће. Што се Марковнћевог нредлога тиче. Уирава је и раније о томо нетттто ттредузнмала да се оснује какво друштво, коме ће диљ бити ширењо нисменостн у масу народну, али питање то још није ириведено крају. У своме даљем говору г. Јовановић је пред скушнтину изнео један неновољан случај који јо задругу задесио и који јој је без сумње и штсте нанео. Управа је била снромила да изда чувоно Жил Пејово дело „Образовање Воље" и Додеовог „Набоба," али, као што је познато, та су ,т,ела већ штампана, једно као засебна књига, а друго у једномо дневноме листу. Стот^а јс Уттрава од своје намеро морала одустати. Г. X. Лилер признајс да Унрава има доста тешкоћа при бирању де.та која треба да задовоље н критичаре и читаоцс са мање развијеним укусом, али је његово мишљење да се прво шира иублика задовољи, а што се критичара тиче, за њих со већ зна да не могу битн задовољни ни оида кад Уирава изда 90°[,, добрих књига, јер ће они тражити 100°| о . Г. Ж. 0. ДачиК моли скупштину да му не замери, али он мисли да један од главннх узрока, што је број чланова Задругиних почео да онада ложи у томе што ми данас имамо и сувише много листова (дневних, недељних и часописа у онште), а сваки више волц да куни новинс које добија тако јевтино, него да на једанпут плати 5—6 или 10 динара за књиге које често и не разуме и за које нема ни времена иа ни стрпљења да их све прочита. Г. М. К. ДрагутиновиЛ кажо да баш стога и треба смањити број штампаних табака и публици дати онолико колико може да прими. Што се тиче оних штамланих дела, која су извесни људи приватно штампали, он мисли да Управи ништа ноће сметати да их и она изда, јер су та дела, без сваке сумње, рђаво преведена. Г. Ј. СкерлиЛ потпомаже г. Драгутиновића и всли да се „Набоб" у листу у коме излази врло слабо нреводи.