Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА

65

да сам питомад поморске школе у Варни и да се враћам из Русије(!). Иутници су ми веровали из доброћудности или простоте, докле једнога дана један од њих не спази на дугметима мога капута натпис: „Нимска гимназија-" 1 Гијо сматра дечје лажи, већином, као прве вежбе маштине, као прве проналаске, који садрже у себи клице уметности. 2 Дете од 2 1 / 2 годпне, које посматраше Гијо, дагадо је само себе. Причало је себи гласно приче, у којима је извртало стварност, давало себи боље место него што га је у истини имадо. Тако је рекло једном приликом само себи : в Тата говори доше, он каже „севијет"; дете говори добро, јер каже „сервијет." Наравно, да је у ствари било обратно. Л.аж је, по Гијо-у, први роман детињи, чији је циљ да улепша стварност, јер дете по вас дан пронадази, прикрива стварност, мења улоге. Мадо дете није одговорно за своје дажи, веди Гијо, јер оно нам само износи сдике преставине, које посећују њсгов мозак. Оно се игра речима, као и са другим стварима; оно их огдеда, меће у све могуће подожаје, комбинује преставе на најчудноватији начин, гради реченице као што гради куће, баште, кодаче од песка, без икаква обзира на стварност. Дете непрестано брка оно што је заисга учинидо са оним што је хтедо учинити; оно штоје видедо да се нред његовим очима ради, са оним што је неко рекао да је учинио. За децу је право уживање да репродукују неки догађај иди причу са својим изменама. Кадшто им то не иде тако дасно од руке, те се могу ухватити на деду. Гијо прича о једној својој пријици од четири године, која му рече једнога дана: „Чујте ме да вам причам једну причу, ади то неће бити прича о мадом Надцу. — Једном беше у некој шуми неки сасвим мади дечко, син дрварев; ади то није био мади Падчић, итд." Прича се настављаше даље са додатком: „То дичи на причу о мадом Падчићу, али то није иста прича." По Компејреу, лаж у деце није насдедно здо, нити је тако распрострањена у све деце. Дете које није никад трпело под дошим утицајима, које није покварено рђавим примером, које није приморавано неприродном и принудном дисциплином да прибегне, претварању, тако дете представљаће сушту искреност и отвореност. Оно ће казивати све што му је на срцу, казаће кашто и више него што би бидо мидо неким родитељима. Позната је већ индискреција т. зв. ужасне деце (епЈаМв 1егпћ1е8); амо спадају пак, мање више, сва деца. Она причају сво шта су учинида, па и други шта су учиниди. Компејре наводи дете од седам година, које није никад лагало, већ је увек признавало

1 К. бгооз, 8р1е1е <1ег Мепвсћеп, 1899. р. 178.

2 М. Сгиуап, Ес1иса(;Јоп е* НбгеДНб, 1892. р. 148. игосвЕтни гддсннк, II. кљ. 1. св., 1905. 5