Prosvetni glasnik

дросветнн гдасник

уображења, а дедимично и самообмане, ко.ја се јавља свугде у дечјим. играма, кад на пр. дете тврди да је војник, кочијаш итд.; 4) егоистичну лаж, која сдужи личпом напретку, благостању, егоистичним прохтевима. Амо стада и т. зв. шкодска лаж. Као пету врсту, Хол разликује и натодошку лаж, ко.ја се протеже од болешљиве скдоности ка хвадисању и жељз да се изазове општа пажња, па до праве страсти ка дагању, која као несавдадљив нагон надвдада све мотиве мудрости и интереса. Са практичног гдедишта могде би се дечје лажи поделити на невине, несебичне, без користољубивих побуда, и на свесне лажи, са смером обмане, користољубља, дакде из непдеменитих побуда. Најневиније су дажи, у којима дете експериментише, огдеда своју машту, вежбајућије ради забаве. Дечја машта се испољава, кад дете лаже ради шале, исмевајући свога лаковерног друга, кад покушава да увећа своју вредност претеривањем, о којем зна да му се неће веровати. Овака невина измишљања, у којима се јавља нарочито комбинаторска машта, граниче се присно са чисто уметничким стварањем, као што н. пр. Гете о себи признаје да је радио у детињству. Оваке измишљотине спадају у лаж само у толико, у колико се јавља неки шеретлук са изгдедом намерног варања. Педагошка пракса стоји, у овом случају, пред тешком задаћом да упути у службу добрих циљева једну необуздану ади пдемениту подобност — машту. На оваке невине дажи јамачно је помишљао Жан Пол, кад је изрекао : „Мало дете не лаже нити говори истину; оно само говори, и њему извире „да" исто тако невино, као и „не." 1 Детиња је машта крива, кад оно рекне „Сто ме је гурнуо; мој коњ је зарзао; ено пдаче пећ!" Или кад шестогодишња девојчида сасвим озбиљно уверава, да је видеда Исуса Христа, како са неба силази. Овде није бидо намере варања, већ је она сама бида обманута својом маштом. Невина је лаж, кад Прајеров син у 30 месецу сакрије иза леђа кључ, па на питање очево, где је кључ, одговара: „Није више ту!" У оваким придикама васпитач мора само пазити, да машта не пређе извесне границе, које дете не познаје и иза којих би се могда * изродити махна, порок — лажљивост. Да не би ова радња уобразиље, која је сама по себи корисна, узеда погрешан правац, треба је скренути на друго, безопасно поље, н. пр. на поље невиних бајака. Па и саму радљивост маштину треба кадшто сузбијати, да би била у сразмери са осталим душевним подобностима. Права, оиака даж јавља се, кад се рађа размишљање, кад се пробуде страсти, кад дете може да разликује своју личну корист и своју дужност, кад се јавља код њега намера, да прикрије истину и да обмане своју околину, а нарочито кад се јављају као узроци: таштина,

1 Бет1|кв, Б1е 1Л|Је, Ра(1а §0јј. Мадагш, „\» 171.