Prosvetni glasnik

41)8

П1'0СВЕТНИ ГЛАСНИК

панегиричара, одговара Г. Л.авис, за доказане лупоже." Је ли то са свИм сигурно, ако су они успели? „ПроФесор историје зауставиће се код честитих људи, кад буде на њих наишао ." — Ово ограничење узнемирава. Истину рећи, оно што је најлепше и најморалније у историји, то је увек ле^енда: — вптез д'Аса који постаје поднаредник Дибоа, — Камбронова реч: „Гарда умире," итд. Ако настава књижевности и природних наука, наставља одлични историчар, ствара честитог образованог човека, настава историје треба да спреми ученика за живот у одређено време и за одређене прилике." И Г. Л.авис сам привео је у дело ову методу тако важним књигама које је објавио за основне школе. ,Наши порази, вели он деци, уче нас да не треба волети оне који нас мрзе, да треба волети пре свега — и изван свега, Француску, нашу отаџбину. а човечанство аотом." Ми се бојимо да овакав начин — готово неизбежан код чистих историчара —, овакав начин разумевања моралитета историје не сеје ветар да пожање буру. Ми никако не бисмо желели увести тако у историју моралне идеје, без којих је она само дуго и крваво причање мржњи и бораба унутрашњих и спољашњих, писана мора човечанства. Историја, по нашем мишљењу, треба да послужи да се поставе позитивни основи истинске друштвене науке, и само тако она ће имати свој мора.штет, јер ће она истаћи извесна морална и политичка сгања, без којих један народ не може бити ни велики ни јак. Огист Конт имао је право кад је рекао да друштва имају законе, који се дају доказати, законе „ег. зистенције или равнотеже," који образују „друштвену статику," и сигурне законе „покрета или развића," који образују друштвену „динамику." — Стуарт Миљ наводи као пример следеће законе, који изражавају ттгта услове друштвене стабилности; 1-во, „коерцитиван систем васпитања и дисциплине, који се противи природној тежњи човечанства ка анархији;" 2-ги, постојање једног „осећања оданости," које се може управити „било једном Богу, било заједничким Боговима, чуварима Државе," било извесним личностима које представљају Државу," било законима, слободама, било стгрим навикама. У свима политичким друштвима која су дуго постојала, била је једна утврђена тачка," нешто „што се народ сложио да сматра као осве&ено 3-ће постојање једног „живог и активног принципа кохезије међу грађанима, који чини да заиста осеИају да образују „само један народ." Стуарт Миљ доказује да је један народ изван ових стања, виртуално у стању грађанског рага и да се не може у истину дуго томе отети. Историја, дакле, заиста има свој моралитет, не у том смислу да тирани бивају кажњени и добри грађани обасути почастима, него у томе смислу да има друштвених и политичких правила од којих један народ не може некажњен утећи.