Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВЛ

499

Само у друштвеној науци наћи ће историја свој смисао и своју васпитну вредност. Ако се примети да је друштвена наука још у зачетку, ми ћемо одговорити да је мали број већ утврђених истина у њеном домену много претежнији од свих примена без утврђеног правила којима се историци по занату задовољавају и које се мењају од једнога до другога поводом Истих Факата. Сваки историчар уређује догађаје по својој вољи у перспективи која му се свиђа, према различним плановима: иста историја доводи до апотеозе или до анатеме. Иоред моралног васпитања, г. Л.авис придаје проФесору историје и грађанску или политичку наставу. Он тражи да нроФесор сувремене историје, „на крају часа, резервише потребно време да теориски третира, али уз арииомоп факата, питања нашег века. л Ми смо видели шта треба мислити о тој „помоћи Факата," нарочито кад се тиче догађаја сувремене историје. Која је то политичка странка која не тврди да има иомоћ Факата и која, одиста, не може да цитира добар бро.ј Факата у своју корист? Физичка Факта имају једно тачно значење, али има историских Факата за цео свет и за све ствари; има их за и против монархије, има их за и против републике: све завнси од начина како се распореде, као пиони на шаховској дасци. Има ли чега више немог од већине историских Факата, ако им се не прида да нешто казују, и има ли чега двомисленијег, чим се жели да она говоре ? Уређујући та своја „ситна Факта," Тен их је оријентисао како је хтео. Какав говорник, са деснице, налази своје аргументе у историји, какав говорник са левице такође их у њој налази. Историја, нарочито сувремена, показује све и не показује ништа. Сами догађаји нашега века још су само документи чија је крајња вредност неизвесна. Историја Наполеона 1-ог, нпр., није израђена. Читајте Л.анФреја после Тиера, Тена после ЛанФреја, и донесите, ако можете, закључак. Човек не може, кад јо у ноднож.ју планине, себи добро дати рачуна о хоризонту, о величини и релативном положају предмета: треба гледати из даљине и са висине. Настава сувремене историје, чим изиђе из чистог и простог иричања великих догађаја, постаје све то више смела; то је између свих врста настава она која треба да буде највише резервисана, најслободнија у оцењивању, и са још више разлога у теоријама. Више пута питало се чак да ли треба оставити да постоји та настава историје. Г. Маневрие, између остадих, боји се да учитељи не буде основана нодозрења. Како, вели он, не узбудити срце младих људи, причајући о догађајима у којима су учествовади њихови пријатељи, њихови рођаци, њихови оцеви ? „Ви неминовно имате пред собом синове иобедилаца или побеђених." Треба избацити из лицеја све оно што може, вређајући савести, дати маха тужноме квасцу мржње: „нека нам другарство да за неколико година, неки део, илузију братства, и