Prosvetni glasnik

502

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ГЛ.АВА ЧЕТВРТА Књижевне и естетичке студије Књижевној настави потребно је исто толико да буде уређена и уједињена кодико моралној и историској настави. И код њих је потребна реФорма, али је ли то у истом смисду у коме је потребно код претходних? Ми не мислимо тако. Ми смо видели да су реФорме које су ее тражиле за ово последњих година имале реалистички карактер, што се тиче метода, и утилитарни, што се тиче резул.тата; у почетку се сањало о потпуном избадивању грчког и латинског језика; за тим, пошто се признада корисност старих језика, хтело се да им се да практичан циљ. Дати више времена природним наукама и математици и живим језицима, дати наставу мртвих језика са што је могуће мање граматике, проседеом курсивних превода и усмених објашњења, и место писмених задатака и активних метода, који су се раније тражили, брже успети, најзад, да ученици читају старе писце — такав су циљ били себи поставиди реФорматори. Пошто је томе био циљ, на крају крајева, да нас „упознају" са старом књижевношћу, хтело се још, осим читања писаца у оригиналу, да ђаци читају преводе, да тако узмогну, лакше него помоћу курсивних објашњења, оцењивати у целини лепоту најбољих античких дела. Начело тога новога плана студија било је једном речи следеће: „живи се језици уче да ее говоре, а мртви језици, да се читају дела на њима." Резул.тат, који је у ствари добијен, следећи је: живи се језици више не говоре као некада, а на мртвим језицима се мање чита. — 'То је због тога што су творци реФорме пошли од једног начела,, чију смо ми нетачност показали, Није циљ настави нити да научи да се говоре живи језици, што је исто толико немогуће. Њен је циљ, још једном, развијање интелектуалних моћи с погледом на народност и расу: језици су само средства; живи су језици, ми смо то видели, осредња средства, којима осим тога, недостаје јединство; мртви језици су добра средства, под условом да се уче кпижевно. Мислило се да су немачки методи „краћи;" никако, они на против захтевају много времена. Док се у Француској сводило време латинских студија на шест година, време грчких студија на четири године, заборављало се да Немачка употребљава за прве девет година, и за друге седам година. Оно што се подражавало, вели Г. Бреал, који је међутим био један од вођа покрета, то није Номачка, него Белгија „и све земље у којима је класичка настава без части и без силе." Мана немачких метода, у чему је Г. Бреал видео добру страну, јесте то што су сувише филолошки и што и сувише сматрају да латински и грчки језик имају своју вредност у себи самима. 3 3 Г. Штел је одлично показао, у Ревију за грчке студаје [Ћмие Аеа Нискз дгеедме«], ту каииталну ману наставе грчкога језика у Немачкој. Тамо се не труде да