Prosvetni glasnik

наука и настава

505

наших предака." Тако говори један философ, 4 и граматичкој наетави ништа не би штетило мало те ФилосоФСке узвишености. Један књижевни језик треба да је непрекидна сугестија. Свака реч, о чијем значењу дете мора да размишља, свако везивање речи, свака реченица чију структуру оно анализира, треба да буде у њему идеје осећања. Позитивни духови презиру речи у корист Факата; али, ако има празних речи, већина речи су резиме неизбројних Факата, не само природних, него друштвених; реч, то је људско друштво придодано природи. Нарочито, изучавање песника има извесну врсту врлине која еводира, и то није без разлога што, у васпитаљу омладине, прво место припада или би требало да припада песницима. И сама граматика постала би занимљива, кад би је начинили више књижевном или поетском. Нека иримери буду лепи стихови или лепе реченице, позајмљене од најбољих прозних писаца; нека тако представљају права уметничка дела; детз ће одмах стећи осећање стила, т. ј. лепоте у облику. Оно ће читати и понова прочитавати те стихове и сваки ће се везати у његову сећању за по какво говорно правило. Оно ће разумети зашто је каква реченица Босиеа, или Паскала лепа, и да су сама правилност те реченице, њена граматичка логичност, њена саобразност еа духом језика, основа те књижевне лепоте. Изучавање једног језика не треба да се сматра као суво изучавање речи због самих речи: оно треба још да има естетичку вредност, Све су речи, у основи, метаФоре, Фигуре, заборављене дугом употребом, и које се због навике употребљавања не познају. Шта више, асоцијације су прави мити, у којима се сгављају у акцију и у узајамни однос персониФикације идеја: једна реченица је симболична историја; најФамилијарнији изрази обухватају митологију, која се мало по мало брише; довољно би било да се она учини осетном, да се ставе велика писмена код именица у најбаналнијим реченицама: „Ужас ме узбуђује; Море удара о стену; Ветар беено дува; Бура нам ирети; Сунце се скрива иза облака." Језик је „окамењена поезија," Фосилна митологија. Најзад, граматика има своју логику, коју би требало професор такође да покаже. Натуралистичка школа у педагогији — која полази од Русоа и Песталоција, а уз коју пристају, у многим тачкама, Бен и Спенсер, — особито се боји логичких апстракција. Она говори само о интуитивном методу, о очигледној настави, видети и изводити, ето на шта она све своди. Отуда њено дубоко презирање према изучавању језика и према граматици, нарочито према оној која се ули „правилима и начелима," као латинска или грчка граматика, уместо да се учи „употребом," са завојем бесвесности на очима, као што се наивио

* Г. Бирдо.