Prosvetni glasnik

524

11Р0СВЕТНИ ГЛАОНИК

КЈеГег" и „АтеЈзепМсМет" (Мравља књига, 1806), нарочито у последњој. Васпитач, вели између остадога у сво.јој „Мрављој књизи" Салцман, мора пре свега тражити у самом себи узроке неиравиднога владања ученичког. Већином ији он неправилно одењује карактер владања дечјег, мислећи да је преступ или иступ оно, што се јавља као прост излив дечје природе; иди су његове забране неприродне, те је онда природно, што се оне нарушавају; или он жели васпитати све по једноме шаблону, што је неправедно у иогледу на већину деце. Задаћа васпитања састоји се у томе, да се из детета створи човек путем развића и вежбе његових снага, јер је развиће — суштина свакога васпитања. А да би се дало такво васпитање, васпитач мора бити сам, према захтевима, васпитан. Уз то, упоредо с физичким очвршћавањем, Садцман нарочито указује на неопходност буђења воље за појимањем спољашњега света, као замена обичном образовању, које се састоји у знању самих речи, а не ствари. — У истом духу, као и Салцман, и својим педагошким радом и својим списима, — одликовали су се и Камие и Траи. Оцењујући уопште делатност Филантропиниста, мора се признати, вели Диглер, да су њихове заслуге у главном заслуге Русоа, чије су идеје о васпитању, помоћу гувернера, они хтели применити у школи или правилније, у нарочитим васпитним заводима. Одушевљени проповеђу Русоа, Филантрописти су се трудили да врате деци њихово детињство ; да изагнају из школе ону варварску дресуру, оно насилничко опхођење с децом, које је царовало у школама; да избију из пткола оно теретно препуњавање памћења речи и само речи. Устајали су — у теорији по крајњој мери, а многи и на практици — иротив дизања латинскога језика на степен алФе и омеге целокупне наставе, нарочито против оне искварене говорне и богословске латинштине, која је предавана мосто класичке. Ради веће супротности обичној системи Филантропинисти су хтели унети весеље у зидове школске, створити, из радошћу иснуњенога развића детињег, Фундамент за „зграду људске сроће." Да би се остварила на земљи таква срећа, потребно је, мислили су они, васпнгавати целога човека, његово тело, колико и душу, стога, што је, говорили су они, здраво, снажно, моћно, окретно, обезбеђено од спољиих опасности тело основа земаљске среће. Уношењу радости у школу иомагало је увођење хуманости у дисциплину. Олакшано је било и учење, ради чега је за циљеве продавања била придодана чак и игра. Трудили су се чак, да рад претворе у игру, али су тим постизали само то, да се рад претварао у карикатуру. Од наставе су веома енергично захтевали очигледност; за вежбу чулности још из малена је морао бити поематран спољни свет, место речи морале су се усвајати конкретне представе о предметима.