Prosvetni glasnik

НАУКА И ПАСТАВА

379

Али љубав је без добрих дела мртва. Зато се морамо старати те и да „ чинимо другима оно што желимо да нама други чине." И ово је тек жива вера она, коју исповедимо речима. А добра деда нису толико у давању дарова, у дељењу милостиње, у поклањању материјалнога блага: она су много више у доброј, љубазној и пријатељској речи, у лепом савету и упуту, у помагању другоме у иослу и животу и у спасавању од пропасти. И баш ова врста доброчинства много више и доликује узвишепом позиву васпитачевом. Но веронаука наша, верозакон наш, тражи од нас још и то, да упознамо децу и са светитељима, светим местима и обредима који се врше при богослужењу, а овде по каткад провири и по која немогућност, по која натприродност, која ће се сукобити са здравим разумом нашим, ако не сад а оно мало додније, па ће се васпитаници онда запитати: што су нас лагали ? И онда, шта да радимо с овим? Доиста, на ово је питање најтеже дати одговора И оно ће за дуго остати отвороно, нерешено педагошко питањо. Представници вере и представници науке никад сс у овомо сложити не могу. Први ће сматрати неприродности као одвигае потребне и као основу реди т гиским осећањима и вери; други ће их сматрати за „глупости," које затупљују разум и коче напредак човечански. А шта овде да раде недагози? Они данас често ирелазе једнима или другима. Старија струја прел.ази првима и сматра заједно с њима, да би свет пропао ако би се из наставе овога предмета изоставило оно што је натприродно, немогућно (догме). А млађи иду уз другс и мисле, докле овако „лажемо" децу да дотле не може бити правога васпитања. Морам признати, да сам и сам, необавештен о законима развитка човековога и човечанскога а у претераној ревности за напретком, принадао овој последњој струји. И мислио сам чак, да докле овако траје, дотле и не може бити напретка, јер опо кочи умни развитак и подржава предрасуде и сујеверице. Данас не мислим тако. И човечански развитак у воликоме прошао је и човеков развитак посебице пролази кроз једну Фазу, у којој му се и не може све објаснити, у којој су му потребне натприродности, чудоса, и он их воли, у којој оне не само замењују сво више умне радње него му служе и за правац у управљању у животу. По томе, избацити њих значидо би одузети души и човековој и народној велики део живота њена; а то опет не би значило васпитавати је, нодизати је, него је убијати. И као што су у развитку човечанском науке изишде из примитивнога веровања, из религије, исто ће тако и разум појединих људи у своме развитку, ако се буде далеко развијао, сазнати шта је могућно а шта је немогућно и ствари ће му се ионово објаснити у правој светдости. А ако узиде и даље, он ће најпосле посумњати и у ту светлост, да ди је и она права... Према овоме при-