Prosvetni glasnik

РАДЉА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

285

лочиње и свршава („Снага народа", од Љуб. П. Ненадовића, и „Васкрс Краљевине", од Драг. Брзака) и које су могле потпуно пзостати, нарочито ова друга као пригодна песма (писана 1882 г. приликом прогласа српске Краљевине), Читанка обухвата важније догађаје од Косовске Битке. Тако на пр. о Деспоту Стевану Лазаревићу има три чланка (од Ст. Новаковића, Љубе Ковачевића и Чед. Мијатовића); о Деспоту Ђурђу Бранковићу три (сва три од Чед. Мијатовића); о Ивану Дрнојевићу четири (сва четири од Јов. Н. Томића); о Босни два (од В. Клајића), са шест чланака Јов. Ристића из најновије српске историје (из његове Диплоиатске Историје), ит.д. Сви ови чланци узети су из историјских расправа иоменутих писаца, али без пкакве измене или прераде. Г. Савић је мислио да је довољно узети само један или два одељка из расправе онога или овога писца, о овоме или ономе догађају, без обзира на то да ли су ти одељци ногодни за оно чему су намењени, а пре свега да лн су стпл, језик и начин обраде у њима таквн да ученици IV ркзреда могу то разумети без тешкоће. Како се г. Савић мало обзирао на то, види се по томе што је из чисто научних расправа, намењених раније Српском Утеном Друштву а сада Академији Наука, узимао одломке у којима има чак и научне иолемике. Тако на нр., у другом чланку: „Деспот Стеван Даза.ревић, Бој на Аггори", од Ст. Новаковића, помнњу се, поред осталога, и мшпљења историка: Цпнкајзена, Хонфа, Хамера, Херцберга, Дук.е и Константина ФилосоФа. Што ће то деци? Или у трећем чланку: „Десиот Стеван Лазаревић за време турских међусобица", од Љуб. Ковачевића, последњи став започиње овако (стр. 18): „Тиме смо завршилп преглед најбурнијег одсека Стеванове владе (1402—1413). Ово време изабрали смо у тој намери, да на основу до сада иознатнх извора, докажемо како је неправедно мишљење неких историка — а така их је већина — да се Стеван, у тих једанаест година, показао као врло невешт државник. Колико смо у томе успели, иресудиће беспристрасна крптика. Ну джле ова не изнесе до казе, који би билп кадри да нас убеде о противном, ми ћемо остаги тога уверења" и т. д. У чланку осмом: „Госпођа Јела Балшићка," од Чед. Мијатовића, познати и слаткоречиви наш нисац овако поетише: „Кад јој је отац славно на Косову погинуо, она је била у најлепшем цвету младости и лепоте, цвет и пуиољак уједно, мати, која претиште малено дете своје на груди и опет девојка с девојком, росном свежости", и т. д. Је ли то за децу ? Или на пр. чланак осамнаести : ,,'Борђе Бранковић," од Јов. Н. Томића, у коме има чисте научие полемико иишчево с Руварцем о овој историској личности, што за науку дакако има интереса и вредности, али што за децу нп у ком случају није и не може бити лектира. То, што поменусмо за ове чланке, вреди у главноме и за све остале. Г. Савић је мислио да му ништа не треба мењати, већ све оставити онако како су иисци то урадили, пишући своје расправе наравно за сасвим друте смерове. У место да је приређивач најире добро промислио о плану своје Читанке, нарочито о материјалу којп треба да уђе, па тек онда нристунио нзради гледајући ири томе да све оне чланке, који не би могли уки онакви какви су, преради н тако их учини нрисгуиачнијпм ученицима којима су намењени, он је, као што смо већ напоменули, просто исписао из дотичних научних расправа по један или два одељка, и то често не с много среће у пзбору, не мењајући у њима ништа. Отуда је и дошло то, да нам је г. Савић дао не Српску Исхоријску Читанку за ученике нижих разреда гимназије, већ управо неку Антологју српских историчара.