Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

ИЗ СРПСКОГ ПРАВОПИСА

Да ли треба писати великим писменима особене појмове. који се састоје из двеју или вигае речи! Намеран сам да се у овоме чланку позабавим једним питањем из српског правописа, у коме у нашем књижевном језику влада недоследност и кодебање; прво, стога да бих покренуо још кога позванога нли непозванога да каже своје мишљење о том питању, како би се на основу тих разних мишљења могло напослетку приступити коначном његову решењу; а друго, стога што је у децембарској свесци наставника за прошлу годину изишао чланак мога колеге г. Живка Стеоановића, проФесора: „из српскога правописа" у коме он расправља и о овом питању, па како се нас двојица не слажемо у мишљењу, то мислим да реће бити излишно да се чује и моје, сунротно, мншљење. Правила о томе: да ли треба писати великим писменима особене појмове који се састоје из двеју или више речи, спадају у ону врсту правила која немају ничега заједничког са граматиком, која се труди да сваку појаву у језику протумачи и расветли. Овака се питања не не могу расправљати с научнога гледишта, него једино с практичнога гледишта: да ли је у извесном случају боље, лакше и нрактичније писати овако или онако. У развитку каквога књижевнога језика обично правописних правила у почетку нема, него се она утврђују или дугом употребом на тај начин, што је један писац иочео писати извесне појмове или речи на један начин; на њега се угледао други, на овога трећи итд., док се, последугога и многога колебања, једно правило није напослетку у језику утврдило као стално правило, — док се није књижевном традицијом тако одомаћило, да се доцнији писци, хтели не хтели, морају управљати по том правилу. Тако се нпр. у немачком језику утврдило