Prosvetni glasnik

306

ПРОСВЕТПИ ГЛЛСН11К

Придиком постављања иракила за правопис треба се држати принципа да су та правила што простија, што практичнија, што лакгаа; да се у љима огледа доследност у .свима сличнпм случајевима, а не да једно правило противречи другом и да се код једне групе појмова држимо једнога приндипа, а код друге сличне групе другога; да их не буде много али ипак да обухвате све случајеве, како би се лако могла научити и запамтити, па онда иримепити. Логичнп правопис оставља широко поље за сваковрсне погрешке и недоследности, према ономе „како се узме", јер неко може сматрати негато као појам који треба истаћи и писати великим писменом, док други може тако не мислити. Нарочито је јак разлог Томићев да логике треба не само оном ко.ји пигае, него и ономе који чита, јер ако је нема, неће разумети оно гато је написано, па ма му се писало као торон, великим словима. Читалац треба да сазна из смисла кад која реч има које зиачење. У обичном говору човек не може да употреби велика и мала слова. па опет се људи разумеју! Кад неписмени људи разумеју из смисла гата која реч значи, ваљда ће моћи и писмени. Тај логични правопис противан је оном демократском народном духу ко.ји јс поставио Вук: „шпаи као што говориш ". Вук је тражио и за језик и за правонис ослонда у народу, и нашао га је. Данас се тај демократски дух у књижевности све више губи, у правопису се ударило у ситничарење и почело да се дели на мало и велико, на ситно и крупно. Тај нови правопис није се јавио као производ јако развијене књижевности, нсго ,ја то луксуз који нам је дошао са стране, који се „ушуњао" у књижевност, а уведи су га, као нгго сам већ рекао, поглавито они наши књижевници који су се школовали у Француској, који су се васпитавали у туђем духу, а тиме јаче иодложни туђој култури, који себе сматрају као елиту која треба да даје правац и тон у свему јавном животу па и у књижевности, а који су тако бескрајно дадеко од тога да схвате праве потребе народне и дух његов. 1 Књижевни језик није багатина оно неколико десетииа или стотина књижевника. и људи који пигау, па да они могу постављати правида и писати како им се свиди, него је он својина цедога народа, па се треба освртати и на потребе његове. Правописна правида треба да су така да их лако може савдадати не само онај ко.ји је свршио више гаколе, него и онај

1 Да би се нидело колико су неки данашњи књижевииди дадеко од народа, и како они гледају на књижевност и њене задатке, навешћу овде само једаа дитат из једиога члаика из једнога књижевнога листа коме не треба никаквога коментлра^ »И ми зато морамо, пратећи им иажљиво манифестадије и изучавајући им најозбиљније црогматичиу везу, и ио Фактима која. се из њих дегажирају тражити пндикацију и за оријентацију у свом држању и за циљеве које ћемо постављати у својој политичкој; акцији*. (српски књижевни гласник, св. за !•'. Фебруар 1906, стр. 277).