Prosvetni glasnik

НАУКА. II НАОТАВд

305

једнога појма истиче само тако, ако се све речи у њему напишу великим иочетним писменима. Особеност аојма, ао нашем аисању, садржи се или аоказује се у оном арвом великом аисмену". За нарочите случајеве као што су: Јадранско море, Бадканско полуострво, Касписко језеро итд., говорио сам да код њих ила још један разлог више да се обе речи не пишу велдким почетним писменом, пошто је ту нарочито хтело да се истакне, да је то море Јадранско, а не које друго, да је полуострво Балканско, за разлику од кога другога. Ту је главна реч Јадранско, Балканско, а не море полуострво итд. „ Али, ако се држимо овога правила, онда и ту морамо бати увек доследни, и да у свима оваким иојмовима иигиемо само арву реч великим иисменом, а све остале малим, сем случаја кад јс друга реч особна имсница која се веИ иише великим иисменом: Мала Азија, Велика Британија итд. Треба се увек држати или једнога или другога начина писања, али не смете мешати и један и други начин, и писати час овако час онако". * Међутим ја сам овако до скора мислио, али сада тако више не мислим. Читајући поједине ствари у гас!и ји§об1атепвке ака^епије од Даничића и Јагића, нарочито у ранијим свеекама. видео сам да се они, не нехотично веЛ намерно, држе правила да оваке појмове треба писати све малим писменима, па сам се већ почео колебати, питајући се да ли је баш тако прека потреба за наш књижевни језик, да ми у овом питању морамо одступити од њих. Нарочито сам се поколебао кад сам прочитао у 16. књизи дела за 1897. год. стр. 282. чланак Јаше Томића: „демократизам у српском правопису". У том чланку који је нажалост остао незапажеа, ма да у њему има много паметних и трезвених мисли, Томић устаје против обичаја који се почео уводити у српски правопис: да со у средини става пишу великим почетним писменима оваке речи: Босанска Влада, Напредна Странка, Предлог, Земља итд. Неке су речи, вели он, као код Немаца добиле алемство и нраво да се пишу великим почетним словима. То је по тако званом логичном правопису! Он сасвим правилно мисли да ако ми до краја будемо терали логику у правопису, онда ће после две до три генерације наша деца сасвим оглупавити, а неће знати да пишу по њему. Јер где би била граница таком логичном правопису?! Код Немаца, Француза и Енглеза, вели, постоји тежња да се логичне разлике, које су досада имали, упросте; док ми напротив уводимо оно прогив чега се они боре. Они ће, вели, тешко а ми врло лако доћи до циља. јер је лакше замрсити него расплести. Нова струја која се појавила код западних народа иде баш за тим да све речи нише једнаким малим словима, а ми из логичних разлога тражимо обратно.