Prosvetni glasnik

309

немачки књижевни јозик, па ни саобраћајни језик виших кругова, већ примена писане немачке речи у посдовноме саобраћају. Ток овога развића још није довољно испитан, а понајмање за прве векове, у којима је немачки по мало истискивао латински из елужбене преписке. А баш и да јесте, ипак се у једном кратком предавању не би ни могло изложити то развиће. Нека буду допуштене само некодике напомоне, које га не сликају већ само дају појам о њему. Пајпре је писмени саобраћајни језик морао наравно оснивати се на наречју; али у сваком писменом бедежењу јесте кдида за самосталан књижевии језик, који одступа од живога наречја. Јер ко учи да говори, управља се према ономе, што чује да се говори; ко учи да пише, управља се према ономе, што види написано. На онога што говори утиче само садашњост, ограничена временом и местом; онај што пише издожен је утицајима из прошдости и даљине. У писању се дакде јављају утицаји, који код усменога говора никако не долазе у обзир и који су у стању, да поступно раздабаве однос између пнсања и језика. Нарочито у природи је ствари, да писање окдовајући иде за променама, које се дешавају у наречју. Писање се држи чврсто онакове сдике речи, каква му је предата, те тако добија историски старински характер. Колико дубока провадија може због тога да постане између писања и језика, показује нам Француски језик а још више инглески. У немачком је мања невоља са овом подвојеношћу, алн и овде има трагова од тога. Ну у књижевном језику је не само кдица за особено већ и за једноставно развиће. Већ и несавршенство у писању у некодико ствара веће јединство. Језик и нисање, глас и слово не подударају се нотнуно; тек најновије време стара се, да створи средства, која ће учинити могућним, да се видљиво тачно забедежи гдас, који произведу говорна оруђа или га ухо чује. Обично писање одриче се такве беспомоћне тачности; оно се задовољава наговештајима. Често једно исто сдово сдужи за бедежење врло разних гдасова. Како се, на пример, раздично изговара г: многи га изговарају врхом од језика, а многи, нарочито у градовима, као непчани гдас; како је раздичан изговор гласа д, иди гласа з у групи зр и $1; а.шу писању ове се разлике не означују, већ они што говоре везују за један исти знак разне продставе. Ну иро свега подсећамо на нагласак и мелодију у језику, који тек дају језику живот и душу и који поједина наречја тако характерпстично оддикују, а у нисању се никако не огдедају. Писање дакле показује веће јединство него језпк, који стоји иза њега. — Али још више. Писање бива не само самим собом једноличније него језик, већ оно побуђује и у већој мери жудњу за једноличним стварањем. Јер много чешће но изговорена реч писана се реч обраћа људима, који нрииадају најужем кругу другова по језику. Као већ раније песници, тако