Prosvetni glasnik

322

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

колико се слободније и самосталније развијаху науке, у тодико је неподеснија била употреба мртвога језика. Чак и класични фидолози на посдетку су осећади то као несносу стегу. Народни језици победнше свуда, поред свега недостатка, игто су биди само народни језици. Распрострањењу немачког књижевног језика на.јзначајнији иодстицај дала је реФормација; она није спречила развиће ка .јединству уз пркос ведикоме цепању немачкога народа, што .је она собом донела. Потреба за заједничким језиком премостида је провалију. У 15. веку владарске канцеларије биле су природна средишта за образовање немачкога књижевног језика; канцеларији свога владара придружио се је Дутер; језик Лутеров, који се огледао у многобројним штампаним списима његовим, био је најживљи углед у 16. веку. Наравно није било оскудице ни у људима, које је њихово незадовољство наспрам дутсранства учинило и иротивницима Лутерова језика. Од граматичара 16. века нарочито је жестоко противу њега устао Лауренције Алберт (ЂашгепИиб АЊегШз). У његовим исказима подједнако се огледају стара пдеменска мржња, верска нетрпељивост и поноситост ученога латинца. Противно обичају отаца и црквених сабора појавида се чудновата жеља, да сви народи, па и најдивљачнији међу дивљима, хоће Свето Писмо и његово објашњење на својим наречјима да исказују, читају, објашњавају, испитују и растурају. Отуда је настало неисказано сакаћење Светога Писма и обест наспрам речи Божје. „Јер како ће ови муцави варвари објашњавати Свето Писмо, кад се они ни међу собом не разумеју, па чак ни кад говоре о свакодневним стварима". Они се усудигае, да нас Неице, који говоримо чисто номачки (поз рипогез Оегтапоз — он мисли Горњонемце —), уче о природи и особеностима нашега језика, они, који су и сами нај-

најдуже опирали немачком језику. 0 том види Раи1зеп, безсћ. <1. &е1ећг(;е11 1Јп1егг1сћ1;8, Дајпдиг 1885. Како је иемачки језик освајао земљиште у књижевности, најбоље се видц ио броју штамианих књига. Годинв 1570. на латинском језику иаписане нњнге чине 70% књига штампаних у Немачкој. Од тога доба јача немачки језик, нарочито брзо седамдесетих година 17. века; године 1681. немачке књиге први иут су у већини, а 1691. године латинске последњи пут. Око 1730. латински списи чине само 30°/ о на књижарском тргу; пред крај 18. века латински језик готово је изумро. Немачком језику у 18. веку с друге је стране одузимано земљиште: на дворовима иу отменим нородидама важило је као добар тон да се говори франдуски, па Француски језик добија приступа и у књижевности. У времену од 1750—80. године оранцуском језику припадају око 10% књижевних производа у Немачкој (В. О. Већа§ће1, Ое всћ. <1ег (Зеи1;зсћеп Зргасће у Паулову ОгипЗпвз I 2 , стр. 660—661). За потпуно ослобођење немачкога народа од владавине латинског и Француског језика треба захвалити немачком песништву из Гетова времена; т\ су и у овом погледу најзначајнији Десинг, Шилер а цре свих Гете. Иреводилац.