Prosvetni glasnik

324

НГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

и сви делови Немачке добровољно узеше учешћа у његовоме даљем образовању на признатој основи. Историја немачког књижевног језика показује чуноват призор. Непосредно пред оно време, када са владавином штауФенском стара немачка царевина иђаше незадржаним кораком на сусрет своме распадању, завезују се конци његовога ткива, и док је политичкн савез бивао све лабавији и поједини делови земље постајаху скоро сагосталне држпве, стечена је у заједничком књижевном језику нова спона. Кад је у почетку 19. века стара царевина потпуно разорена и срушила се, њено је становништво било стопљено у једну заједницу по језику, која је не само зајамчавала један заједнички духовни живот, него је имала у себи снажних подстицаја за ново политичко стварање. Без жртава није се наравно постигао овај добитак. У истој мери у колико је јпчао књижевни језик, закржљавала су наречја. Растење духовнога живота, у колико му је језик био потребан и у колико је добијало израза у језику, вршило се што даље у толико више на књижевном језику. Потиснута из службенога саобраћаја, из уметности и науке, из школе и нркве, наречја су се спустила до саобраћајнога средства нижих народних слојева, чији се живот једнолико одигрлва у узаноме кругу. Дрво књижевнога језика, које је силно расло. изилачило је најбољу снагу из земље; иод његовим широким кровом од лишћа скромно су се пружала наречја, као ниско трње. Са омаловажавањем окретао је образован човек главу од свога наречја. Драматичари 16. и 17. века узимали су га овда онда, али само да характеришу људе из нискога народа, обично да би постигли комичан утпсак, као што се у религиозним драмама средњега века немачки језик појављивао поред отменога латинског језика. Тек кад су се осетили поузданијим у имању књижевнога језика, отвори се смисао за дражи интимнога наречја. Ј. X. Фос послужио се својим доњонемачким на.речјем у неколиким својим идилама, и то не да тиме удари у шаљивопародиски тон, а још мање, да књижевном језику пркосно порече његово право, већ због тога, што „је видео у њему наирироднији и најприкладнији облик за представљање ситнога живота и наивнога осећања народног". Нут је био показан; али се њиме са поузданим успехом могло ударити тек у време романтике. Прави оснивач песништва на наречју биоје Ј. П. Хебел са својим алеманским песмама (1803). За њим су пошли многи други у појезији и прози. Чак и у озбиљну драму продрло је наречје, можда у већем обиму но што то приличи овој књижевној врсти 1 . У многогласном хору одјекују сада

1 0. Бехагел (бсћгШвргасће шк1 МипсЈаг*, стр. 9) овако објашњава ту иотребу писаца да наречје употребе за сликање живота и осећања ниашх иародних слојевн. »Немачка наречја, вели, у једноме делу својих речи врло јако једна од других