Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

325

наречја из немачкога песничког гаја и многе тисуће са одушевљењем ослушкују њихове особите гдасове. Сад се може доиустити уживање у характеристичиој многостручности, јер књижевии језик нема од н>е ничега више да се боји. На сличан начин као и уметност променила је и граматика свој иоложај насирам наречја. Што су радили старији граматичари до Готшеда и Аделунга, није управо била наука и није требало да буде наука. Од н>их је далеко било то, да испитају биће и постанак језика; они су, може се рећи, са срећном једностраношћу ишли за практичном сврхом, да раде на чистоти и правилности немачкога кн>ижевног језика. Једна од њихових главних задаћа била је, да одбију утицаје наречја; преко тога они уопште нису имали више интересовања за наречје. Па ипак већ у 18. веку људи као што су Хаман а нарочито Хердер стекоше нове погледе на посматрање језика. Они наслућиваху оно, што се од тада све више увиђавало, а то је, да је језик више него саобраћајно средство, органски омотач духовнога жив >та, у неку руку телесна појава народне душе, која се развија у њој и са њом. На овом земљишту подиже се нова наука о језику. Упоредна граматика учини, да се разуме веза међу најудаљенијим језиковним областима, од келтскога на крајњем западу па до индискога; историска граматика имала је пред очима ту задаћу, да прати живот једнога језиковног стабла у свима његовим гранама. Немци су отворили те нове путове. Фр. Боп био је оснивалац упоредне граматике, а Ј. Грим историске. У својој немачкој граматици, која је обухватала све германске језике, Грим је извршио Једно дело, чији разборити план, чпју величину и постојанство сва времена ће посматрати са дивљењем и са захвалним чуђењем. У основама историске граматике добила су и наречја стално место; па и ако сам Грим није могао узети у разматрање ова најФинија гранања германскога језикословног стабла, ипак су многи вредни и умешни радници, ослањајући се на њега, могли предузети

одступају, а у другон се слажу. II то: у кодико је чуднија, осетнија очлгледност, у тодико су веће раздичности; у колико је блеђа представа, у тодико даље иде сдагање. Књижевни језик наравно узео је поглавнто речи из што је могућно ширега круга раснрострањености, дакле баш речи из друге класе. Тако је сасвин без питања наступило неко осиромашеве у писменом изразу, те је књнжевни језик у тодпко ненодеснијц, у колико више своју пажњу обраћа бнћу нижих народних слојева, у колико впше хоће да представи ситан живот, у кодико више гдеда на сурове, комичве утиске' : . Да поменемо још неке који пишу на наречју. Ту су Клаус Грот (бгоЈћ) и Фриц Рајтер (Кеи4ег) са доњонемачким (р1аМ<1еи(;8сћ) наречјем; Холтај пева песме на шлеском наречју; Герхард Хауптман задобија наречје и за озбиљну драму; ГотФрцд Келер и Росегер хоће да и ујезику одрже особености швајдарског и штајерског народа. А овим није никако псцрпен аихов број. Иреводидац.