Prosvetni glasnik

405

а не више предање осветптано само својом старином. Тако су се изменила времена, приллке се готово изокренуле. Разумети ову промену, испитати њену оправданост, то ће бити задаћа овом расправљању. Пршшке су се готово изокренуле, то је ресултат нашега уводног разматрања. Готово изокренуле, али не потпуно: јер тако далеко не иду ти протпвници масгилнога немачког језика, да желе сада наречјима дати ноогранпчену власт. Што они траже, то је нешто друго. У средини између књижевнога језика и наречја има читав ред поступности, мешавина. На челу ових међуступњева стоји онај облик, ко.ји је тек недавно добио стално име, а то је тако звани свакодневни језик (1Јт§ап§8ргасће). То јс језик образованога саобраћаја, језик, који се у гласовима и облицима потчињава законима књижевнога језика, али који у избору речи иде својим властитим путем и особито у слагању речепица већином стоји на страни наречју, те чини оштру супротност књижевном језику 1 . Овај најотменији облик говорене речи тражи у најновије доба ираво, да даје мерило и за иисани говор; само оно треба да важи иисмено, што има своју слику у усменоме говору. До душе онима који засгупају такве погледе није увек у свести јасгн домашај њихових захтева и они нису узалуд луиали главу о њиховој основаности, о питању о њихоној онравданости Већ један површан поглед показује, да између онога што важи за писану реч и онога што важи за говореиу реч има врло великих разлика. Једна треба да утиче на око, друго на ухо; па тако су већ другачија и средства, којима располаже једна и друга. На свакој од ових двеју страна стоје у згодној приправности облици за изражавање, којих на другој страни сасвим нема или су јој тешко приступни, при чем се наравно чини, да је оружница говорне речи много богатије снабдена но код писане речи. 0 многобројним и финим ступњима, који се показују у јачини гласа при говороњу, једва се при писању може дати најгрубља очигледност бедним помоћним средствима, као подвлачењем или разређивањем слова, а потпуно је немогућно у писању назначити, да ли реченицу треба изговорити у целини тихим подједнаким гласом или са јаким нагласком, или са снажним поступним напредовањем. За писмену нредставу потпуно је недостижно покретање речеинчне мелодије, оно као певање у говору, подизање и спуштање гласа. Од мерила времена у говору, од брзине, са којом његови делови иду један за другим, само се једно, паузе, обележава у писању: ' Види: Н. \\ г ипс1ег1к;ћ, ТЈпзеге 1Јш^ап^зргасће т с1ег Е1§епаг1 1ћгег 8а12М§ип§. Вајмар и Верлии 1894. 2 Овим се не иоричу несумњиве засдуге спису 0. Шредера (8сћгоес1ег): Уот рар1егпеп 8Ш, 5. нздање, Лајпцнг 1902.