Prosvetni glasnik

226

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

више се-осећа као име неког места, него као име читавог једног краја. Исто тако, и у именима: Црно Море, Бело Море, Мраморно Море, Средоземно Море, Балтичко Море, Мртво Море, Касинјско Море претходни придеви: „црно", „бело", „мраморно", „мртво", „каспијско", „средоземно", „балтичко" — нису обични описни и приевојни придови са својим правим значењем, него је њихово самостално значење угоиуло у опште значење целине, и ако сс обе речи распознају као две граматичке речи. Мртво Море не значи да је то море мртво, јер море не може да умре (али ипак има везе с нечим што умире, т.ј. умиру у њему рибе), него су обе речи име једноме мору у Сирији. Исто тако има једно море измећу Италије и западне обале Балканског Полуострва, које се зове увек Јадранско Море. То је, дакле, особно име, « да не може лепше бити, и зато је код нас написано с оба почетна велика слова. У њему се онда не може расправљати ни о првом ни о другом делу, него само о целини. Жарки Појае јесте стално геограФско име једном једином појасу земљину (између оба повратника). То опште значење јаче је од специјалних значења прве и друге речи, и ако се оне осећају као две граматичке речи. Под речју „појас" овде се подразумева не њено обично значење, него значење земљине површине у облику појаса; а придев „жарки" има нешто друкчије него обично значење: појас где су врло велике врућине (појас не може да буде „жарки" као н.пр. сунце). Пошто обе речи значе име нечему што је једно једино, то је особно име, и зато су код нас оба почетна слова велика. Св. Тома је такође особно име. Никад се светитељ Тома не зове само Тома, јер би то могао бити макар који Тома, него се увек каже Свети (Св.) Тома. Реч „свети", дакле, припада особном имену као целини; она је нераздвојна од друге речи, и ако се специјална значења оОеју речи у целини осећају. У сл-учају, пак, кад ове речи значе име иразника (у том их смислу г. Јов. и употребљава) а не светитеља, опште значењс сасвим доминира над специјалним значењлм обеју речи, те је Св. Тома тим пре особно име. Г. Јовановић наводи још и имена празника: Нова Година, Велика Нсдеља, Ђслики Пстак, Беле Покладе ит.д., као поткрепљење једне „замерке": како смо смели ове примере ставити у исти ред са: Св. Тома, Св. Никола, < 'в. Сива, кад у горњим примерима. „може бити питање о обема речима: да ли треба н једну и другу реч писати великпм писменима, или само прву а другу не, или ни јодну ни другу" ! Овде бар не може бити никакве сумње да обе речи имају једно оиште значење, а то је: име иразника, које ;е „ увек говори с дотичним двема речима. Беле Покладе не значе да имамо посла с цекнм покладама које су белс, него је то имс јсднога дана у години кад се завршава једење смока, после чега настаје Ве-