Prosvetni glasnik

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ

265

од ове обичне у којој живи ово Филистарски срачуњено друшгво. Што не разумеју данас, разумећу сутра ит.д. ,]ер и ми матори често иута разумемо само један део од онога што је велико. Нека еваки од нас прочита какво класично дедо, па ако будемо искрени, лако ћемо се сложити у томе, да се некоме допало једно место, које други није ни запазио. То нам и обично искуство показује. Отидите у позцриште, гледајте какву драму са дубљим опажањима, видећете, да само зато што многи нису навикли на дубља опажања, пљескају где не треба, а крајњу равнодушност показују онде, где човек од укуса дрхти од узбуђења. У осталом неће бити никакво зло, ако доца не разумеју неки апстрактни израз, или иеко теже место, које се уноси у читанке, јер је то лектира коју сама деца не читају, већ им учитељ разјашњава и води дуг разговор о сваком чланку. Зло би и било. кад деца у својој лектири не би научила ни један нов израз, не би осетила ни једно ново уметничко место и не би прозрела ни једну нову психолошку ситуацију. Као што се види горња замерка, не може никако бити разлог, да дсцу оставимо, да као и људи, по своме схватању и онажању, остану инак деца, и да им за то у њиховој младости пружамо књижевно производе, који кваре укус, са млитавим потезима и аљкавим стилом, са слабим опажањима и натегнутим описима, неугледне обраде и сумњиве тенденције. Оскудица у оваквом неговању укуса огледа се у нашим данашњим иесницима и ириноведачима. Погледајте како .је велика оскудица и сиромаштина свега оног што би им требало да развију оштрину погледа и схватања, и интуитивност уметничког опажања. Како су само бледи, штури, тамни и често пута досадни прсиа нашим старијим несницима Бранку, Ђури и Његошу, који су свој укус напајали на врелу наших класичних народних песама. Износећи ова два принципијелна гледишта на израду читанака, ја сам тиме уједно обухватио и оно, што- би у овом погледу имао рећи и за ову читанку коју приказујем. Састављачи су се трудили, да у својој чнтанци задовоље оба принципа и педагошки и лигерарни, премда стоје више на овој другој страни, а то је баш добра страна ове читанке. У педагошкој страни били су врло опрезни; због педагошке вредности каквог чланка нису ишли у крајност, која доводи у пигање не само литерарну вредност, него и саму педагошку. Од оних чланака који су уносени са поучном тенденцијом, готово ниједан није досадан и сухопаран, већ су махом и они срећно пробрани, колико се то могло ирема оном материјалу, што су га имали на расположењт. Што се тиче концентрације, у читанци има појединих чланака који се збиља могу лако надовезати за поједино наставно градиво. Али концентрација је извршена у другом једном нравцу. Цело градиво читанке доведено је у концентрацију између себе, поделивпш грађу на ових пет груна: „Дете", „Породица", „Народ", „Отаџбина", и „Из српске прошлости",