Prosvetni glasnik

449

крајност: у строгу дрквену нокорност Франдисканскнм сањалицама о искупљењу. Зуиан је донео из Беча одушевљење за ,'богословље срца" молитвеника и снабдео Брунеровим молитвеницима своје пријатеље. градску и сеоску интелигенцију, Ранникар је био јансенист и морао се пред своје постављење за владику 1830 год. оправдати пред папом. Кад је настала Француска окупација са њени.м грозничавим ре .Формама и кроз ваздух сенроносили свакојаки узнемиравајући гласови о безбожју Француза и школа, Равникар је био једипи човек. од кога су очекивалн да опровргне штетност слободољубивих Француских тенденција. Он положн испит из философијо, да би заузео, у школама то најтеже место. Ипак су честити Словенци убрзо морали увидети, да су се Французи трудили не да раздраже нар«|д у његовим осећањима, но, на против, да га, поштујући и подржавајући као фини психолози све што је народу било драго и свото, привуку на евоју страну. Ради тога је На.полеон дао народном језику њогова права и добио, као награду за то, прекрасну хиину Водникову; због тога је Равникар био ностављен за канцелара (сћапсеНег) свију школа а тиме је постао зршћЈв гес!ог свег наставног рада; ради тога је био дозван у Љубљану за уредника службеног листа Шарл Нодје одушевљонн католик и романтичар. Копитар је полагао велике наде на слокеначко-свештенство, што се тиче оживљења народне књижевности. И имао је право — јрр је оно било једина интелигенција која је остајала у народу; световна интелигенција учила је немачки н осећала се немачком. Његова највећа жеља била је стална катедра словеначког језика, као помоћна установа уз изучавање богословља. Помоћу Равникара она је и постављена у живот. Године 1814. она би отворена; Равникаров ученик, будући граматичар Фрапа Метелко заузе је као наставник и слушаоци су могли бити не само богослови, већ и лицејци. Њени дивни плодови доетизали су до најудаљенијих црквених парохија; правилнији говор зачу се са проиоведничких катедара. Па и они Метелкови ученици, који су се одавали световним наукама са великом љубављу и брижљивошћу односили су се спрам родног језика и књижввности. Најдаље Копитареве тежње биле су управљене на то, да уједине цео писмени словеначки свет на земљишту једног књижевног језика са једним иравописом. Нарочиту пажњу-обраћао је на Штирце, који су већ могли да покажу читав низ људи, који су се старали да просвете својанајближе саплеменике књижевношћу иа месном дијалекту. У то времо (1816) умре један од најзаслужнијих сеоских свештеника Леоаолд Фолкмер (1714—1816), који је у другој ноловини XVIII века у срећно и не без хумора написаним баснама нодражавао Гелерта, Глајма и «/1есинга. Његове песмице далеко су се рашириле, биле су врло омиљене и често су их певали весели Крањци. — Научне студије доведоше у Градац Крањца и Водникова ученика Ивана Примица (178о—1823), ксји је