Prosvetni glasnik

НАУКЛ И НАСТЛВЛ

453

Матија Чоа (1797—18351 бно је пре свсга геније у изучавању језика. Као учитељ у Риједи (Фијуми) научио је тамо до савршенствч талијански, ерпско-хрватски, код енгдеског консуда—енглески и од свога колеге по служби — руски и пољски. Отуда се нреместио за наставника виших разреда гимназије у Лавову, где је читавом низу младих пољеких несника тумачио Бајрона п Скота и особито се спрјатељио с Мицкјевићем и Заљеским, с којима се и доцније дописивао. На послетку доби место у вароши, у коју га је највишс вукло срце, у Љубљани. У сваком месту свога бављења научио би ,по који језик, тако да их је на крају крајева знао 19. Ни један од језива није научио из чисто дингвистичког, филолошког интереса, већ се сваким занимао имајући у виду садржину његове књижевности. Он је био одличан естетичар, фини судија, где се тицадо укуса, пдодан „бршШз шоуепз," бдаг и трпљив критичар. Умро је у мдадим годинама, купајући се у тадасима Саве. Написао је само словеначку библиограФију за ШаФарика и два чданка којим је учинио крај „адФавитном рату." У почетку 20-тих тодина већ се дописнвао са словеначким уметничким чергашем, младим, врдо образованим и народној књижевности преданим трговцем и скупљачем народних песама, Андрејом Смолем о томе, како се може помоћи развитку сдовеначке дене књижевности. Р1 једва је три године живео у Љубљани, а већ нздете „Крањска Нчелица" (1830). То је био поетичкн годишњак у облику тада распрострањених немачких, музама посвећених, адманаха. Ади бојажљиви Чои, прави покретач журнада, не хтс узети на себе његову редакцију. Тада она буде поверена његову другу из дицејске библиотеке, скриптору Михаилу Кастељцу (1796—1868). Он је написао уводну песму и у доцнијим се свескаиа појављивао са својом нежном, сентиментадном, доста бдедом дириком, која личи на лирику Хелти-а и Салиса—Зеевиса. Појави „Пчелице" припомогао је даље Јаков Зуиан (1785—1852), који је као интересантна лишост наидазио на пријатељски нријем у кругу; из тог узрока и биде су примљене његове „песме," и ако га нису ии сматради за песника. Зупан је био учеН свештеник, док је био у Бечу католик по расположењу, али је у Љубљани почео све више и више постајати човек од расуђивања и показивати тежњу да све критикује, што је у некодико подсећадо на његова пријатеља Копнтара, и што му је, на крају крајева, донедо изгнанство и дишење нрава „да одреши н свеже." Ади он је био и остао непомирљиви непријатељ како службеног катозицизма и гипког језуитизма Рима, тако и окамењеног бечког јосеФинизма. Умро је у прогонству у Цедовцу. У свесном антагонизму према својим колегама стунио је у круг „Пчолице" и давао је, као учен слависта, нридичне преводе српских народних песама. Његове многобројне, месним дијадектом проникнуте песме, оддиковаде су се краткоћом на штету јасности, често су се јављаде с коментарима и врдо брзо бипросветии гдАсник, II књ., 6. св., 1906. 30