Prosvetni glasnik

136

ПРОСВЕТНЦ ГЛАСНИК

Као зору мајску невиност је твоју Оличавб иоглед најнван и мио!" (И само је небо). Ова б.тга нежност провејава, као светп мајски дахор, у свима готово радовима г. П. Ј. Одавића. а особито у новелама, у којима он црта женске типове. 1 Нигде се не видн жеља, да се проникне у дубини душе жене, у ту снагкну нсихо.10гпју, непојмљиву и загонетну, која трза, сатире, дубоко страене натуре и несрећне темпераменте. Овде је и нехотично констатовање победе космоса, хармоније над хаосом трзања; победа дичне среће над пробдемима те врсте, које поезија решава у току тодиких векова. Јјдасична морадна система, у којој се красота Фпзичке снаге јавља вишим овапдоћењем пдеада, као и савремена хришћанско-кудтурна, која у жени види равно човеку биће, н тражи од ње остварање сдожних кудтурних, задатака, не интересују г. Одавића у тодикој мери. Он има своју догматичну тачку гдедишта, с које посматра женственост ; и због тога не даје јасно одртани психодошки тин женствености. У песми „Једној кадуђерици" г. Одавић црта само њену сету и оне усдове социадно — схимничког живота, у којима кадуђерица нредази пут тешкога аскетизма. И само то. Њега не ннтереснрају морадни узроци одречења од света, оно горко нокајање, редионозно одушевљење, страшио завештање Богу; он не чује акорде, истрзанога срца, звуке одрицања и тихе модитве; не разгдеда, сву интимну нсиходогију мана-стирске затворенице, не зна „узрок несрећама њеннм", и шта више не тражи га. Манастирске ћедије скриде су од његовога несничкога погдеда високу трагедију редигиозне ^уше. Г. Одавић даље не допушта могућност мораднога нада нод игом друштвених рђавих придика. Његова „Сиротица" контраст је Јакшићевој „Шваљи". Јакшић, истрзан борбом, огорчен земаљском неправдом, разбијених нерава фотограФпше у „Шваљи" жртву друштвеног темиерамента; г. Одавић у „Сиротици", женску необично јаке морадне природе, која је способна да се одржи на здатном мосту, и да очува оно свето зрпо љубави, чистс и непомућене душс, без зависти и пакости, Тамо ноћ доноск — грозног носетиоца, овде „сановито вече" додази, да заједно са даном, нонесе је у мрак и срце јој смрви, бодовима тајним и жадошћу раном". У опште у несмама, где се анадише женска патура, г. Одавић уноси више едементе успомена, сећања на ноједине моменте, свезане са каким местом, више прошдост, нејаених жеља, сдике, него страсти, жудње, борбе и гњева. Он неможе да се одушеви свом женском на-

1 Тако су на пр. два необитаа нежна нолујасна типа Дули и Мира. Види Ј ,Новеле << .