Prosvetni glasnik

184

1гр0сввтни гласник

тај позив за мене. Љекар, мислјш човјека, који није зато љекар, што му се тај „занат" рентира, мора да буде готов у свако доба пружити номоћ своме ближњем, снасти га од болести, а како је то дивно, издијечити оца сиромашној породици и тиме индиректно пружити хљеба сиротој обитељи. Не мислим ту на неку самаритску милост, јер то ми се баш не свиђа, но на дужност као човјека. Чинити добро своме ближњему то је већ одавна позната дужност сваког човјека, али се она кроз вјекове унаказида и изопачила. Данас то изгледа шупља Фраза и онај, који је изговора изгдеда нам смијешан. Но ,ја са свим друкчије мисдим. Човјек би морао настојати на томе, да његово бивовање на земљи не само не буде на штету другима, него да чинећи добра т.ј. чинећи нраву човјекову дужност, одакша и ублажи другима горак живот. Љекар би био тај, којн би могао да много помогне, да се такав живот убдажи. Али осим тога морам се осврнути на оно мадопређашње, на име да ли је средина, у којој мислим живјети, без људи с тим позивом ? Надазим повољан одговор. Народ у Босни и Херцеговини не само, што је оскудан у љекарима, него и оне што их има, сматра као казну божију, коју им је посдао, да би дакше остајади без игдје ичега, а да би у бодести што теже. умиради. Домаћих синова има врдо, врдо мадо, па и тај мади број дао ми је више нута придику, да видим, како се предано и без користољубља сдужи роду и човјечанству. Ето то су побуде и раздози, који ме гоне, да се одам — ако ми буде могуће, што је узгред буде речено ведико питање — љекарству. Кад свршим шкодовање, одаћу се томе нозиву, пружати помоћ народу, давати добре и кориснс савјете, јер њему тога треба. оаћи ћу у народ, познати његове муке и невоље — а он их на жадост има и сувише — живјети с њим и у њем и кодико ми сиде допусте, радити на побољшању његову. Имаћу за живот онодико, кодико је нотребно сваком човјеку, да пристојно живи, а више није ни право, да имам. Тај позив мисдим изабрати, такве су ми побуде и раздози и тако га мисдим вршити. II Водим свет цео, водим човека, али свој народ више свега... Водим земљу своју, своју домовину страсно и заносно, ко нтица гнездо своје у гори... У њој се родио, у њој жедим да ми је гроб. У њо.ј сам лрви пут осетио, срећан, како је сидна мајчина речца: „сине!" У њој сам протепао први пут сдаткеречи: „мајко, оче, сејо,