Prosvetni glasnik

246

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Душаново него и на оно ире њега. Такав поступак међутим није оправдан из два разлога: прво, гато ту нела истидања културног развитка него је гомилање чињеница истог карактера н повећавање броја предвиђених слика, и друго, гато је издвајањем најтежег наставног градива у засебан одељак учињено да овај буде тежак, најтежи од свих осталих за учење и памћење. Са чисто методског гледипгта, у место тога требало је карактеристичне чињенице овог рода поступно уносити у ток излагања догађаја из политичке историје, тамо где им је хронологако место, у то тако да с овима чине органску цели< у. На тај начин најосновније и дечјем схваћању најприступачније чињенице унесене у ток осталог излагања прво, појачале би оне најистакнутије чињенице у сликама, и друго, биле би деци лакгае за памћење. Даље, иогрегано се разумело значење речи „развитак". Она обухвата и јачање и опадање културно. Писци су међутим узели само прво, само јачан.е, кад су могли под именом културног развитка изложити само државно уређење за владе Неманића, или и њихових наследника до пронасти деспотовине. Констатовање културе само за то време скроз је иогрешно, јер је културе било и пре и после тог доба. Ње је било и у доба жупанијско и у турско доба, а .још нарочито носле тога. Овако нак како су је они схватили, и само да програм за жупанијско доба није предвидео нојаву хришћанства и постанак гшсме а, тај би период остао без тих најбитнијих културних чињеница. Исто тако о оном најинтересантнијем културном периоду, о добу од Косова до иропасти деспотовине, нема ни иомена. Период пак робован.а Турцима, како је уопште схваћен, нема ничег другог до јада и плача. Култура та два периода као и онога после њих просто је збрисана. Отуда овде не само што није довољно истакнут културни развитак Срнскога Народа, него никако није ни нредстављен. А културни развитак, у гшриодима јачања као и у онима опадања, требало је хгредставити, ако ни због чега другога а оно бар да се допуни излагање политичке историје и да се тим да пгто боља карактеристика појединих нериода. Одвећ је једнострано и схваћање које појаве чине културну историју. Писци ових рукописа налазе културу оличену поглавито у државном уређењу заборављајући на оне разноврсне маниФестације народног духа и на тековине нгго их је Српски Нар,;д приновно у разпа времена долазећи у додир и у везу са културнијим народима. Само примера ради да напоменомо како о књижевности, тако значајној грани културне нсторије, у рукописима нема ни помена. А тако је и с осталим гранама, које у себи имају толико интересантних и за карактеристику појединих периода и слика погодних чињепица, које би неосетно унесене у ток политичких догађаја само номогле да со што ленше представи културни развитак Српског Народа, ако се неће колико захгева стечајни акат, а оно колико је потребно. Тога нак свега нема у руконисима, у некима зато нгто није правилно схваћено значење речп „културни развитак", а у другима због тога, што ни извори, којима су се служили писци, нису нравилно обрађени у том погледу. Ну да би ученици основних школа нојмили често и најосновније ствари из културне историје, није довољно само одабрати потребне чињенице, расиоредити их и довести у везу са чињеницама из политичке историје. Јер све то да се учини, па ипак оне могу бити неразумљиве деци. Значи, дакле, да се морају на неки начин објаснити. И то се стално чини у удбеницима за основну школу код начреднијих народа, само се то не постиже речима већ сликом, цртежем. Бе? тога историјски уџбеник, који би ма и у блажој мери одговорио захтеву из стечајног акта, недоноси користи која се од њега ишчекује.