Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

657

У механици долазимо до сличних закључака и отуда видимо, да начела ове науке, ма да се она непосредно насдања на експерименат, тако исто имају удеда у погодбеном карактеру геометријских постулата. Довде триумФише номинализам, али то нам неће ништа сметати да ипак дођемо до иравих физичких наука. Овде се мења престава; одмах наидазимо на неку другу врсту хипотеза и запажамо њихову свукодику пдодност. Свакако да нам теорије изгледају паду склоне, и да нам историја науке утврђује — да су пролазне, привремене: али и поврх тога оне нису посве битисале, јер је од сваке по нешто преостало. Ово нешто морамо се потрудити да пронађемо, јер само то и ништа друго управо одговара истини. Метод физичких наука заснован је на индукцији, која наговешћује понављање неке нојаве, ако би се ноновиле погодбе под којима се први пут јавила. Напоследак Ротсаге нам износи, одкуда су потекле оне значајне идеје ГгевпеЈ-ове и Махтте11-ове, о којима је тако дуго вођен научни спор у корист позитивних наука.

А. Хипотезе у физици. I. Улога огледа и уопштавање. — Оглед је једини извор истине; само тачним огледањем, експерпментисањем, можемо доћи до праве' истине. Ова два становишта не могу се ничим иорећи. Али кад већ рекосмо, да .је оглед све и сва, шта потад остаје делању математичке Фнзике? Шта ће учинити и носгићи експериментална Физика уз тако помоћно срество, које нам се чини, не само замашно него и опасно ? Па и норед тога, ипак, видимо, да постоји математичка Физика; она је учинила неоспорне услуге науци; у томе управо и лежи онај значајни Факат, који, хтели не хтели, морамо објаснити. Није довољно само чинити неко посматрање, него морамо своја иосматрања свакад и искористити, и у томе их смеру уопштити. То јесвакад чпњено; јер уз то .је, сећање на грешке из прошдости, учинидо људе свакад присеонијим, — стога су чињена посматрања све више а уопштавања свакад мање. Свако је столеће, више или мање, исмевало прошдост, осуђујући је у пренагљености и наивну у уопштавању евојих посматрања. Тако је Декарт исмевао Јонце, као што се ми сада смејемо Декарту; бесумње, да ће се и наша деца иди унуци нами смејати. Али, не бисмо ди моглн одмах поћи крајњем циљу? Зар то не би био згодан излаз, на коме бисмо могди избећи предочено ругање? Зар се не можемо задовољити лосве нагим огледима, експериментима? лгосветни гдлоник, II. књ., 3. св,. 1907 44