Prosvetni glasnik
904
врл.о несрећна. Да, ето то су оне патње у жнвоту о којима је мамица тако често говорида. Вај, сирота лутка! Смрче се. А шта ће бити кад сасвим дође ноћ ? Зар да је остави саму на дрвету, целу ноћ ? Не! Девојчица се никако не може с тиме да помирп. „Ја ћу остати с тобом!" вели она ма да јој то није нимало било лако. Већ јој се причињава како се у шибљу мичу мали кепеци у нисоким шиљастим капицама, а иза ње, у мрачно.ј алеји, играју дугачки привиди... Вај како је страх јадну малу девојчицу! „Али никаква нечиста сила не може ништа ономе ко нема греха", мисли она. „Имам ли ја греха?.. Ах! да! Ја сам се смејала једној сиротој натки с црвеном капицом на нози: она је тако уморно храмала, зато сам јој се и смејала..." Девојчица погледа на лутку... „ Јеси ли се и ти нодсмевала животињама?" запита је она, и учини јој се да лутка климн) главом." Зар ово није чист Фетишизам? А ево вам ради уиоређења одломак из руске народне бајке о оној прекрасној Василиси. „Бивало је да Василиса неће да једе него лутки оставља најлепши залогај, а у вече, кад сви полежу она се затвори у своју собицу, па је нутка: „на, луткице, једи, и слушај ме о моме јаду! Живим, ето, у баћушкином дому а не знам ни за какву радост; зла маћеха гони ме са белога света. Научи ме шта да радим и како да живим?" Лутка новечера па онда јој даје савете и теши је у јаду, а јутром све послове свршава место Василисе." Други одломак из оне књижице Андерсенове очевидно ће ноказати однос дечји према животињи. „Видео сам једиу младу девојку у њеном венчаном оделу... али ииак нисам још никада видео блаженства, сличнога ономе које је испуњавал.о једну девојчицу од четири године, коју сам сад иосматрао. Дали су јој нову плаву хаљину и нову ружичасту капицу... Девојчица је стојала нраво, као лутка, и бојажљиво одмакла руке подаље од хаљина, а прсте широко раширила. 0, какво се блаженство блистало и сијало из њених очију, из целог њеног лица! „Сутра ћеш у тој хаљини изаћи на улицу," рекла јој мати, и девојчица се блажено осмејкивала ногледајући у хаљину. „Мамице," узвикнула је она, „а шта ли ће помислити мали кучићи кад ме виде тако лепо обучену!" И поред мале незгодности овога нримера ви овде не осећате сентименталности, све је ово пука природност. Разуме се да се детету, са оваквим погледом на природу, бајке морају допасти, јер су и оне ностале под утицајем таквог истог погледа: уобразиља у овом случају има само да прима што се даје, али не да ствара узрок. На нас одрасле бајке не чине овако јак утисак не стога што Је наша уобразиља слаба, него стога, што сам предмет бајке нас не интересује, јер ми у њега не верујемо пошто смо већ нреживели анимистични период развића. Али дајте нам оно нгго нас