Prosvetni glasnik

ПАУКА И ИАСТАВА

903

шакал. има на леђима дугачку црну пругу? Ту се прича како је шакал метнуо на своја леђа, а оно га опадило, и отада шакал има ону дрну иругу на леђима. Таквих прича могло би се навести врло много. У тој иетој књизи налазимо објашњење: зашто је у хијене задња лева нога краћа и мања од десне, зашто чанља има крив врат, зашто павијан иде четвороношке, зашто је зецу расечена усна. Не могу да не номенем из те књиге и бајку о изгубљеноме детету, у којој се прича како су павијани украли дете и однеговали га; и ону о жени претвореној у дава. У обема тим скаскама ствар се, очевидно, тиче чисто реалних појмова. Таква је била нрвобитна басна. Доцније, када је историја њенога ностанка била заборављена, њеним се обликом кориетили сатирици и моралисти и окренули су је у нараболу. У том облику она је н добила своје највеће развиће под пером ЛаФОнтеновим и Криловљевим. И мисли се сада, да је историја уметничке басне тиме и завршена пошто њено даље развиће не води ничему. Ако се овда онда и данас појављују читави зборници басана њихово је судбина — потпун заборав. Сад да видимо децу и њихово држање према бајкама. После свега што је речено биће разумљиво зашто деца бајке врдо воле. Обичан одговор на то питање да је у деце уобразиља необично развијена и да она зато воле бајке, није тачан. Ствар је у томе, што деца у својем интелектуадном развијању пролазе онај исти кудтурни стадијум који је некада ирешдо и цедо човечанство. У раном иериоду свога детињства човек природу посматра очима првобитна човека: она је жива, сваки предмет и свака по.јава у њој има свога духа (душу). Ја сам већ раније говорио о том детењем анамистичном ногледу на природу. Погдедајте дете кад се игра са дуткама, како се понаша према животињама: лутке су живе, оне хоће да једу, спавају, да иду итд., иас и мачка осећају онако као дете — они могу да плачу, да се љуте, да завиде итд., све у чисто људском смисду. Андерсен, генијални познавадац дечЈе природе, срећно је нацртао ту страну детињих појмова, и ја не могу а да не наведем неколико врста из његове песнички написане књижице „Сличице у нричама": „Ја сам видео сузе једне девојчице: она је пдакада зато што је свет зао. Поклониди су јој дивну лутку. 0, што је то бида лутка! Дивно депа и нежна! Она. није била створена за патње у животу, али браћа ове дево.јчице... метнуше дутку врло високо горе на једно ведико дрво у башти, па после побегоше. Девојчица није могла да дохвати дутку нити јој помоћи да сиђе, стога је плакала. Разуме се и дутка је плакала. Испружила руке кроз зедено грање, изгледала је