Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

107

Што се тиче четвртог Јумовог доказа, он је исто тако тачан као и трећи доказ. Управо тачност његова завнси од тачности овога пос.1едн.ега. Јер заиста, кад би време било континуирано у апсолутном смислу, онда би то исто важило и за простор. Како то пак очевидно није сдучај, онда је несумњиво да простор мора исто тако да буде дискретан као што је то случај са временом, пошто у супротном сдучају не би бил.о могуће само кретање. Али на проблем кретања ми ћемо се на крају јога мало задржати. Сад нам остаје само да разгледамо још две тачке које су врла важне у Јуиовом учењу, а то је његово учење о врсги егзистенпије простора и времена и његове замерке које је он чинио математини. Што се тиче првог ироблема може се рећи да Јумова тврђења и ако су тачна ипак његови аргументи нису довољни. Кад Јум тврдн да време није ништа засебно поред реалног садржаја на основу тога што ми немамо у опажању никакве преставе о празном времену, онда се то тврђење може да прими без устезања, јер субјективно врсме пада уједно са објективним т. ј. субјективне промене, које се дешавају у нманентној реалности, падају уједно са космичким променама цслокупне реалности или, боље рећи, пошто је субјекат један део космоса, то су и субјективне иромене уједно и космичке промене. Са простором пак ствар не стоји тако. Отуда што ја немам у својој свссти празан простор поред материје, не могу да закључим да то исто важи и за објективну реалност. Субјективни простор не нада ујсдно са објективним, као што је то случај са временом. Истина је да Јум води рачуна само и једино о иманентној реалности, али тиме што нама трансцендентна реалност није непосредно дата, не значи још да ми о њој не можемо ништа да одлучујемо. Јер, све оно што јс немогуће у иманентној реалности, могућност његова је искључсна такође и у трансцендентној реалности. Могућност, односно немогућност нечега, не зависи од места где ће се сно налазити. Према томе • ако се нокаже нротивречно и логички немогуће нретпоставити нразан нростор, онда је он немогућ, па ма где ми ставили његову реалну егзистенцију. Реалност искључује из себе противречности. Оно што с њом не конгруира апсурдно је претпоставити. И ствар у овом случају заиста тако и стоји. Нешто што нема есенције лишено је тим самим реалне егзистенције. Простор ако нема есенције, он не само што није у стању да као такав условљава егзнстенцију реалне материје, већ се као такав не може ни да замисли; он је у том случају раван апсолутноме ништа, а као такав он је проста Фикција и ништа више. Схвати ли се пак простор као нешто реално т. ј. придода ли му се нека врста есенције, само која би се квалитативно потпуно разлнковала од примарне материје, онда се ипак мора признати да стање ствари остаје псто као што је и у првом