Prosvetni glasnik

112

ипак моа;е да апстрахује ге да се на тај начин лакше схвати ^егова теорија којом он жели да откдони све ове три замерке, узимајући преставу мрачнога за симбод апсолутног нншта т. ј. осуства свега видљивог и оиипљивог. Замислимо, наставља Јум, једног човека који би се налазио у потпуној помрчини у којој нема ничег реалног, па претпоставимо да га нека чудна моћ креће. Очевидно је да при том кретању неће моћи добити никакву проставу простора. Ако он пак узме да покреће своје удове, онда ће он добијати извесне импресије у сукцесивном реду једну за другом и отуда ће моћи добити само преставу времена, али никако преставу простора. Дакле, апсолутно мрачно и кретање скупа ннсу у стању да даду преставу простора без ичега видљипог. Исто тако ствар стоји са мрачним и видљивим објектима у н>ему. Ако замислимо да се у апсолутно мрачноме појаве два објакта, али тако да своки само себе осветљава, а ништа ван себе, онда је очевидно да ћемо ми у том елучају имати импресије тих објеката и ништа више, ношто мрачно између њих, као нешто што није позитивно нпје у стању да нам да импресију раснростртог. Дакле постоје две врсте дистанција међу објектима. II то дистанција испуњена реалним садржајем и дистандија у којој нема ничега реалног. II у једном и у другом случају објекти на исти начин дејствују на чулни орган; исто је тако у оба случаја видни угао један в исти. Из свега овога пак излази да обе ове дистатнције имају нечег заједничког. Прво, оне су снојене везом сличности, јер, као што напоменусмо, у оба случаја објекти једнако дејствују на чулни орган; друго, и у једној и у другој дистанцији дејство нриродних сила опада на исти начин са рашћењем самих тих дистанпија; и треће, дистанција потпуно празна јесте у стању да прими у себи реалне објекте без икакве промене на растављеним објекти&а; дакле реална дистанција може да постане из иреалне. Прве две везе ових нрестава чине везу сличности између њих; трећа нак јесте нека врсга узрочности, јер реална дистанција може да постане из иреалне т.ј. иреална је дистенција нека врста узрока постајања реалне. Ове асоцијативне везе престава пак често су узрок великих заблуда. Тај је случај и овде. Кад говоримо о престави празнога ми замишљамо ону иреалну дистанцију мрачнога, која у ствари није у стању да нам да никакву преставу распростртости. Ирема томе, из тога што се дуго третирало о празноме, не следује ни у колико могућност његове реалне егзистенције, јер људи често у својим судовима погрешно употребљују преставе и на тај начин долазе до нетачних закључака.