Prosvetni glasnik

232

ПРОСВИТНИ ГЛАСНИК

исгориско схватање кдасичне старине. Та старина, тај т. з. антички думаиизам, у најбољем је случају само корен нашег савременог кудтурног живота, при коме ипак не можемо остати, шта више и онда, кад не бисмо узимали на ум, да се вредност античке културе у најмању руку претерано ценила. Ми хоћемо и морамо пружити руку и п.1оду с горостасног дрвета савременог хуманизма, пораслог из античког. Ваља свакако прокрчити пут историском схватању садашњости, одакле Фрадуски свет јамачно није незнатан део. Отуд излази да је неизбежно унети у круг наставе наших виших школа то схватање. Нут, који томе води језик је, исто онако, као и код античке кудтуре, који се мора научити с том јасном намером, јер само практично учење језика, .наравно, да не води жељеном циљу. А овај је циљ у неком смислу још и огипирнији, него ли код нроучавања старих језика и културе. Ова је пред нама у својој врсти завршена, припада давнопрошдом времену и народима, који су потпуно престали постоЈавати какви су некад биди тако, да данас нису ни носиоци ни усавршивачи те кудтуре, исто онако, ,као што нисмо ни ми, ни макоји други народ на свету. Друкчије то стоји с врстом Француске кудтуре. Она је живи створ, који је у сталном и непрестаном растењу, који споља и изнутра неирестанце јача, а који је, будући део опште савремене кудтуре, с њомз најчвршће везан, то је жив створ, који своје жнве конце распростире на све културне народе, дајући, примајући и носећи живот и чпме су задахнути сви поједини створови, који су према свом духовном капацитету позвани и способни за сарадништво на човечанској култури. Ја се слажем с Вецолдом у томе, да ученик нри Француској настави ваља да добије ма и најмању представу о томе, како, удаском у Француски кудтурни свет, може и сам постати сарадник на заједничким -задацима цедокупног човечанства. Он треба да научи увидети, како њих не може решити само један народ, макако био обдарен божјом милошћу. Он ваља да појми, „како ми не можемо живети ни материјадно ни духовно исто онако без Француза, као ови без нас." При свој дубини и истинитости национадне свести ипак треба ученик да добије плодну представу, како су за ностизање културног циља потребни многи језици и многи народи, како„ поред прастарог и још у. јеку политичког наслеђеног непријатељства и сунарнитптва постоји Још и заједница у идејама и интересима од незапамћеног времена," која нас као и са сваким културним народом, тако и с Француским спаја ради заједничког кудтурног рада. То је лепа језгра правог коз. моподитизма, који, високо држећи заставу пдеменитог хуманизма, оправдану народну свест негује и признаје, а неплеменити шовинизам ирезире и напада. Понеком ће се можда учинити овакво схватања задатка Француске наставе тако висок, тако идејалан, да се никако неће сдагати са зем-