Prosvetni glasnik

132

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

месец, два и више чека за иабавку ђачких потреба и за то време се пише врло мало, или баш нимадо. Негде се и цеде године с тим кубури. Докле се у овом може ићи, најбоље казује овај пример, који наводи један надзорник: Нашао сам, веди, у једној школи гомилицу писанака и у њима неко дрљање, а не писање. — Зашто вам је овако писање? пита надзорник учитеља. — Целе године нису ђаци писали; то су прве и посдедње писанке, које су пре неки дан написане, па и њих сам ја купио, вели учитељ. — А што нису писали на табди? — Нисмо имади креде цеде године, г. надзорниче. Ми смо напред издожиди како нестарење за шкодске потребе иде до невероватности, а овај пример то вајбоље илуструје. Али се не може порећи ни то, да има ружног писања и тамо, где се у потребама за писање није оскудевадо. Тамо ђаци већином пишу еами, обично коД куће пишу, а у школу донесу да учитељ прегледа; али он то писање пажљиво не прегледа, нити погрешке исправља, него само „прецрта" исписано, и нареди да се даље опет напише. Трећи разлог има доста истине. Данашње писанке одиста су неподесие. Оне помажу, да ђаци пишу сами, без учитељева надзора, увећавају ону досаду писања оним, што се на целој страни пише све исто, то је отуда обично први ред наиисан најбоље а последњи најгоре, и што је главно, ове писанке упућују само на аресшсивање, а не и на какво самостадно вежбање у писању. Што се тиче оног четвртог разлога, за који рекосмо да је најјачи, он и јесте један од гдавних узрока свему овоме. И из ових извештаја се види, а из праксе зна се још боље, да већина шк. надзорника на писање и цртање и не гледају. И не траже га, или тек баце поглед, ставе коју примедбицу или напомену; али при бележењу оцене успех или неуспех из писања и не узима се у обзир, јер ту решава успех из „главних" иредмета. И зато учитељи обрађују „главне" предмете, а писање и др. „споредни" предмети су споредна брига. Тако су надзорници до сад наставу схватиди, то су хтели и до тог су дотеради. Што се на пијаци цени, то се и производи. 1 1 Један учитељ прича: Удожио сам једне годпне осоОиту вољу и труд око пнсања и цртања. Писање ми је било врдо депо, а из цртања у мојој околини нико није имао ни толико, иити таквих радова. Све сам изложио на испиту. Надзорник и не гледа на то, и ако му стоји ту цред очима. Кад иустисмо децу на одмор, он иролази поред изложених радова ђачких, и ја га задржах речима: — Ево, да видите како су ђаци писали и цртали. — А, а! II то сте радили? Е лепо, лепо, рече он. баци погдед преко тога, вадећи дуваиску кутију и оде у канцеларију да попужи коју.