Prosvetni glasnik

378

Оно пак што се од овога модернога немачкога класика у Забавницима пррводило није се много узимадо у рачун. Уредник је, истина изјављивао и своју благодарност Хердеру, што се о Словенима (нарочито Србима) добро изражавао; али он ипак греши ако мисли да је овај историчар према нашој раси имао неких нарочитих симпатија. Не, то би била погрешка, ако би се тако узедо. „Хердер је читаво човечанство сматрао као велику харФу у руци великога .чајстора, и сваки му се народ чинио као нарочито удешена жица те огромне харфе, а он је разумевао цедокупну хармонију њених раздичитих звукова" — вели Хајне на једноме месту. 1 Он је дакле са својим космополитичким ногдедом био дадеко од тога да му нарочито симпатише ма који народ. Тај чланак који говори о Словенима (за тим о Турцима и Мађарима), преведен је у Забавнику за 1811). У њему су и они мањи преводи за које рекосмо да се нису богзна колико ценили, и које је уредник редовно стављао у „Смесице". Ови краћи преводи познати под именом иарамитија , штампани су у Хердеровој збирци Шитегпезе аиз тогдеп1апсИзс]геп ЈЛсШегп.' 1 Постанак њихов, како нас немачки литерарни историчари упућују, треба тражити у источњачкој књижевности; нарочито у јеврејској и арапској. Тако познати филолог и кри • тичар Динцер, помиње, као непосредни извор за те саставе: књиге под називом: Сћг. бсћоеЦепп Ногас Нећгакае е1 Та1тисНсае, БгевДае е! 1Лрб1ае, 1733; за тим: БехЈкоп СћаМатшн 1а1пшсИсит е! гаћћ1тсит, 1735. Но Хердеру ве беху само то изворна дела, већ и многа друга. У њима је он налазио само главне идеје, лајтмотиве, ако смемо тако да кажемо; а сав онај песнички украс, и Форма у коју су ти мотиви обучени, створио је сам његов творачки геније. Као год у осталим делима, тако и овде, језик му је врло изразит и китњаст. Дикција живописна, а стил кренак и јасан. . Од оваких мањих радова Хердерових споменути нам је и „ Еалигенију, матер депоте", преведену у Забавнику за 1816 годину. 3 Ову

1 НегДег ће(;гасћ4е1;е сЦе ^апге Меп8сћће11 а1з еше §го88е НагГе ш <Јег Нагк! Јез §го83еп МеЈ81егз јеЛез Уо1к Апик! 1ћт ејпе 1зе80п(1егез ^езИтЂе 8е14е (Иезег К1езепћаг& иш1 ег.ће^гШ' (Ие ТЈпЈуегзаШагтоше Њгег уегзсМе^епеп Шап^е — Негпе.

2 Давидовић је у Забавнику за 1816, иревео ооам хаких парамитија, п то овим редом: Чедо милосрђа фаз К јпс 1 с1ег Вагтћеггј^кек); Образ човечиј (Б1е &е8(а11 (Јез Мепзсћеп); Чокот (Вег"\Ует8<;оск); Глассуза (01е 8Нтте <1ег 'Гћгапеп); Африкаиски суд (Бег.аГпкашзсће Кесћ(;ззргцсћ); Три иријатеља (Бгеј ГгеишЈе); Обладатељ свста (Оег ТЈећеглутДег (!ег \\ еН). У Забавнику за 1818, преведене су ове иарамитпје; Лишће древности (01е Б1а«ег с1ег Уоггећ); Дрва рајска (Б1е Ваите с1ез РагасИезез); Лилис и Ева (1лИз иш1 Етта); Смрт Адамова (Ас1атз То(1); Престол величествија (Бег Тћгоп (1ег НеггНсћкеН).

3 Први иут штампана у Вил.манову Забавнику 1808. (Баз "УГОтап8'зсће Тазсћепћисћ Гиг с1ав. Јаћг 1803).